Sunday, September 21, 2008
Tuesday, March 11, 2008
Dr. Zoran Djindjic 01.08.1952 - 12.03.2003
Šta reći o državi u kojoj se ljudi kao ti ubijaju osim da te, verovatno, nije bila vredna? Prezirem iz dna duše svakoga ko se toj smrti radovao i u njoj učestvovao, živim za to da ih snađe ista sudbina i sa neopisivom radošću to priželjkujem.
Nikad nećeš biti zaboravljen.
Nikad nećeš biti zaboravljen.
Sunday, January 06, 2008
Glasačka Apstinencija (Ili: da li isto smrde velika i mala govna?)
Iako živimo u državi gde je politička ponuda frapantno raznolika, verovatno ne postoji apolitičnijeg naroda nego li Srba. Proteklih 15ak godina jasno pokazuje da je Srpski narod izgradio svoj trademark™ po tome da lako pada na demagoške govore, i da se krajnje lako peca na sulude ideologije, prazna obećanja i na političke promocije koje su više tipa "ovaj ne valja zbog tog i tog" nego "glasajte za mene zbog tog i tog". To mu dođe unapređenja verzija one stare "da komšiji crkne krava", i glasila bi odprilike "neka komšiji pocrka SVE". Tako labilno biračko telo iznedrilo je gomilu bisera u moru političkih kreatura na našoj političkoj sceni. Pojedinci od takvih ne bi mogli da se intelektualno iskažu na excurziji dece zaostale u razvoju, ali koga još čudi šta se dešava u svetoj Zemlji, božanskog naroda, u jednoj zemlji na brdovitom Balkanu?
"Apstinenti" su oni naJači. To su oni pametni, koji su davno prevazišli intelektualni prosek nacije, ljudi koji pucaju na veliko, a za njih, ovde je sve nekako malo. To su oni koji gledaju (pardon, ne gledaju) šta se dešava oko njih samih, i ne vide ništa. Zanimljivo je kakvim će sve floskulama i tezama da se samoobmanu, samo kako bi se izdigli od okoline, a pre svega iznad svih tih za koje bi trebalo da glasaju, komentarišući: "Svi Su Govna", "Svi su isti", "Svi kradu", "Neće nam biti bolje ko god da dođe".. Dakle, sve same ljudske veličine, još većih političkih prohteva, a ponajvećih zahteva ka političarima kako bi ispunili njihova velika očekivanja i eventualno zavredneli poverenje nekog od njih, i naterali ih da protegnu noge do glasačkog mesta tog sudnjeg dana, jednom u 4 godine, iako verujem da bi barem pola od njih i glasalo, da glasačko mesto nije udaljeno na malo dužu šetnju. Ali ne brinite, svi imaju "pogled na svet" i "mišljenje" šta ne valja u društvu, svima nešto smeta, ali je u bistrini tih misli došlo do pomućenja i previda jedne jako bitne stvari: apsolutno SVE što možete da uradite po pitanju svega što vam smeta je da odete i da glasate za one koji vam, pa ako ne najviše odgovaraju, a ono najmanje smetaju. Svaki drugi čin može bez problema da se svede pod "ja ne radim ništa po pitanju moje budućnosti i mog života". A ako već ne brinete o sebi, ili vam 4 godine ne predstavlja bitnu količinu vremena, a imate nekoga ko će da vas nasledi kad odete u rajski vrt, time je taj čin još gori. Jer, ako možda niste u situaciji da svojim naslednicima ostavite veliki imetak, kuće stanove, kule i gradove, ne bi bilo loše da im barem ostavite čist vazduh u kome će moći da dišu punim plućima onako kako možda niste vi mogli? Otarasite se smoga na vreme.
Tomislav Nikolić, idiot ili debil?
Naravno, političari, su posebna sorta ljudi... Premazani su svim mogućim bojama i namazima. Ljuti su, slatki, gorki i kiseli, svi manje ili više smrduckaju na laž i obmanu. Ali nemojte Vašu neobaveštenost i neupućenost u svet u kome živite da pravdate svođenjem najraznovrsnije političke scene na svetu na onu izlizanu gorepomenutu: "svi su isti". Ne brinite, koji god da ste tip ličnosti, postoji Vaša opcija u ponudi. "Evropljani", "Narodnjaci", "Patriote", "Osvetnici", "Buntovnici", zadrigli alkoholičari, lopovi, narkomani, žene extraprofitera i proteranih građana, pa i onih za koje neće glasati ni njihove žene, deca, niti najbliža rodbina.. Dakle, ponuda kao u filmu. Ostaje Vam samo da uzmete čačkalicu, i nabodete vaš omiljeni specijalitet sa ovog šarolikog Švedskog stola. A bolje pojesti nešto, nego ostati gladan, jel? Ako pak niste gladni, onda nešto sa vašim organizmom nije u redu ;)
Kada sledeći put naletite na vesti, ili TV duel 2 predizborna kandidata, nemojte da se stidite, posvetite tim ljudima malo vremena, iznenadićete se frapantnim razlikama. Kakvi god da ste, ne možete se pronaći u obojici, koji god da su.
Jer, koliki god da su ološ svi oni, oni su ti koji nam drže uzde za vratom, i govore nam gde idemo.
Jel ti svejedno gde ideš?
"Apstinenti" su oni naJači. To su oni pametni, koji su davno prevazišli intelektualni prosek nacije, ljudi koji pucaju na veliko, a za njih, ovde je sve nekako malo. To su oni koji gledaju (pardon, ne gledaju) šta se dešava oko njih samih, i ne vide ništa. Zanimljivo je kakvim će sve floskulama i tezama da se samoobmanu, samo kako bi se izdigli od okoline, a pre svega iznad svih tih za koje bi trebalo da glasaju, komentarišući: "Svi Su Govna", "Svi su isti", "Svi kradu", "Neće nam biti bolje ko god da dođe".. Dakle, sve same ljudske veličine, još većih političkih prohteva, a ponajvećih zahteva ka političarima kako bi ispunili njihova velika očekivanja i eventualno zavredneli poverenje nekog od njih, i naterali ih da protegnu noge do glasačkog mesta tog sudnjeg dana, jednom u 4 godine, iako verujem da bi barem pola od njih i glasalo, da glasačko mesto nije udaljeno na malo dužu šetnju. Ali ne brinite, svi imaju "pogled na svet" i "mišljenje" šta ne valja u društvu, svima nešto smeta, ali je u bistrini tih misli došlo do pomućenja i previda jedne jako bitne stvari: apsolutno SVE što možete da uradite po pitanju svega što vam smeta je da odete i da glasate za one koji vam, pa ako ne najviše odgovaraju, a ono najmanje smetaju. Svaki drugi čin može bez problema da se svede pod "ja ne radim ništa po pitanju moje budućnosti i mog života". A ako već ne brinete o sebi, ili vam 4 godine ne predstavlja bitnu količinu vremena, a imate nekoga ko će da vas nasledi kad odete u rajski vrt, time je taj čin još gori. Jer, ako možda niste u situaciji da svojim naslednicima ostavite veliki imetak, kuće stanove, kule i gradove, ne bi bilo loše da im barem ostavite čist vazduh u kome će moći da dišu punim plućima onako kako možda niste vi mogli? Otarasite se smoga na vreme.
Tomislav Nikolić, idiot ili debil?
Naravno, političari, su posebna sorta ljudi... Premazani su svim mogućim bojama i namazima. Ljuti su, slatki, gorki i kiseli, svi manje ili više smrduckaju na laž i obmanu. Ali nemojte Vašu neobaveštenost i neupućenost u svet u kome živite da pravdate svođenjem najraznovrsnije političke scene na svetu na onu izlizanu gorepomenutu: "svi su isti". Ne brinite, koji god da ste tip ličnosti, postoji Vaša opcija u ponudi. "Evropljani", "Narodnjaci", "Patriote", "Osvetnici", "Buntovnici", zadrigli alkoholičari, lopovi, narkomani, žene extraprofitera i proteranih građana, pa i onih za koje neće glasati ni njihove žene, deca, niti najbliža rodbina.. Dakle, ponuda kao u filmu. Ostaje Vam samo da uzmete čačkalicu, i nabodete vaš omiljeni specijalitet sa ovog šarolikog Švedskog stola. A bolje pojesti nešto, nego ostati gladan, jel? Ako pak niste gladni, onda nešto sa vašim organizmom nije u redu ;)
Kada sledeći put naletite na vesti, ili TV duel 2 predizborna kandidata, nemojte da se stidite, posvetite tim ljudima malo vremena, iznenadićete se frapantnim razlikama. Kakvi god da ste, ne možete se pronaći u obojici, koji god da su.
Jer, koliki god da su ološ svi oni, oni su ti koji nam drže uzde za vratom, i govore nam gde idemo.
Jel ti svejedno gde ideš?
Monday, September 10, 2007
Novak Đoković
Ovo nije post o Novaku Đokoviću, 3. teniseru na svetu, osvajaču 5 turnira, finalisti skoro završenog US OPEN-a, ovo nije priča o momku koji je nedavno uspeo da svojom veštinom, hrabrošću, srcem, znanjem, umećem, baci na kolena Roge Federera u finalu mastersa u Montrealu.
Ovo je priča o dečku iz Beograda, Novaku Đokoviću. Duhovitom, spontanom, uvek nasmejanom i pozitivnom, harizmatičnom momku. Momku koji na proglašenju pobednika US OPEN-a kao poraženi dobije 3 puta duže ovacije od verovatno najboljeg tenisera sveta svih vremena.
Nole mi se nikada nije dojmio kao sportista namenjen nebeskim visinama. Mnogo je gubio /ali je konstanto napredovao/, mnogo je oscilirao, pobeđivao dobre tenisere, ali gubio od mnogo losijih od sebe.. Igra na mreži mu je bila katastrofalna.. Delovao mi je krhko, nisko, barem u odnosu na momke koje je morao da pobeđuje iz dana u dan..
Međutim, počeli su da se ređaju uspesi, i da padaju sve veći i veći, ne tako davno, skoro nedodirljivi, da bi sve kulminiralo na pomenutom mastersu u Montrealu kada je redom pobeđivao trećeg, drugog i na kraju prvog tenisera sveta.. Novak Đoković. Srbin. 20 godina. Poskidao skalpove celokupnoj teniskoj eliti za svega par dana.
Teniska veština nije ono što Novaka Đokovića danas čini verovatno najmarkantnijim teniserom današnjice, ako podrazumevamo da Nadal svojim temperamentom mami mnogo više antipatija, a Roge ne čini ništa novo godinama, osim pobeđivanja..
Kao kad bacite kamen u mirnu vodu i prouzrokujete silne talase, tako je Novak ustalasao svojom pojavom teniski svet.. U tom vrzinom kolu surovog profesionalizma i sujete, pojavio se momak spreman da se smeje i kad gubi. Da koketira sa publikom, da ih nasmeje, ali i da im dobacuje i da ih psuje kada ga iznerviraju.. Lomi rekete kada se iznervira, ali grli svoje protivnike i kada gubi i kada ih pobeđuje.. Nikada niste u nedoumici kada je ovaj momak u pitanju. Ono što vidite, to je to. Nema šminke, nema kalkulacija, nema pretvaranja.. Budi ono što jesi.
Nije samo vedar duh ono što krasi Novaka. Svaki njegov gest van terena, izjava, intervju, pleni umerenošću, odmerenošću, kulturom, originalnošću i zdravim razumom. Tako je na nedavnoj dodeli nagrada na pomenutom Mastersu u Montrealu Novak Đoković ni manje više proglašen od strane organizatora - Hrvatom. Iju! Sigurno veliki udarac za patriotu kao što je Novak i koji se toliko ponosi svojim Srpskim poreklom. Osvojiti masters, pobediti najboljeg na svetu, a zasluge za sve to poslati našim susedima. Makar na tih nekoliko sekundi.. Verovatno nema gledaoca iz Srbije koji je to gledao da mu se stomak nije okrenuo. Ali ne i Noletu.. Šmekerski osmeh, uzimanje mikrofona u ruke, i rečenica "Ja sam iz Srbije, verujem da ovo nije namerna greška, ali nema veze.. I ovako je sve to isto".. Bez besa, bez sujete, bez mržnje, bez predrasuda. Pravi primer kako čovek jednom rečenicom može da se izdigne iznad svega. I svakog. Kakva hrabrost. Posle decenije ratova, mržnje, izbeglica, osveta, posle hiljade i hiljade spaljenih kuća, ognjišta, desetina hiljada mrtvih, Novak Đoković je rekao da smo svi isti. Hvala Nole što nas činiš boljima nego što jesmo.
Novak Đoković, momak iz Beograda, 20 godina, treći najbolji teniser na svetu. Jedan od retkih zahvaljujući kojima ova zemlja ima sa čime da se ponosi danas.
Ovo je priča o dečku iz Beograda, Novaku Đokoviću. Duhovitom, spontanom, uvek nasmejanom i pozitivnom, harizmatičnom momku. Momku koji na proglašenju pobednika US OPEN-a kao poraženi dobije 3 puta duže ovacije od verovatno najboljeg tenisera sveta svih vremena.
Nole mi se nikada nije dojmio kao sportista namenjen nebeskim visinama. Mnogo je gubio /ali je konstanto napredovao/, mnogo je oscilirao, pobeđivao dobre tenisere, ali gubio od mnogo losijih od sebe.. Igra na mreži mu je bila katastrofalna.. Delovao mi je krhko, nisko, barem u odnosu na momke koje je morao da pobeđuje iz dana u dan..
Međutim, počeli su da se ređaju uspesi, i da padaju sve veći i veći, ne tako davno, skoro nedodirljivi, da bi sve kulminiralo na pomenutom mastersu u Montrealu kada je redom pobeđivao trećeg, drugog i na kraju prvog tenisera sveta.. Novak Đoković. Srbin. 20 godina. Poskidao skalpove celokupnoj teniskoj eliti za svega par dana.
Teniska veština nije ono što Novaka Đokovića danas čini verovatno najmarkantnijim teniserom današnjice, ako podrazumevamo da Nadal svojim temperamentom mami mnogo više antipatija, a Roge ne čini ništa novo godinama, osim pobeđivanja..
Kao kad bacite kamen u mirnu vodu i prouzrokujete silne talase, tako je Novak ustalasao svojom pojavom teniski svet.. U tom vrzinom kolu surovog profesionalizma i sujete, pojavio se momak spreman da se smeje i kad gubi. Da koketira sa publikom, da ih nasmeje, ali i da im dobacuje i da ih psuje kada ga iznerviraju.. Lomi rekete kada se iznervira, ali grli svoje protivnike i kada gubi i kada ih pobeđuje.. Nikada niste u nedoumici kada je ovaj momak u pitanju. Ono što vidite, to je to. Nema šminke, nema kalkulacija, nema pretvaranja.. Budi ono što jesi.
Nije samo vedar duh ono što krasi Novaka. Svaki njegov gest van terena, izjava, intervju, pleni umerenošću, odmerenošću, kulturom, originalnošću i zdravim razumom. Tako je na nedavnoj dodeli nagrada na pomenutom Mastersu u Montrealu Novak Đoković ni manje više proglašen od strane organizatora - Hrvatom. Iju! Sigurno veliki udarac za patriotu kao što je Novak i koji se toliko ponosi svojim Srpskim poreklom. Osvojiti masters, pobediti najboljeg na svetu, a zasluge za sve to poslati našim susedima. Makar na tih nekoliko sekundi.. Verovatno nema gledaoca iz Srbije koji je to gledao da mu se stomak nije okrenuo. Ali ne i Noletu.. Šmekerski osmeh, uzimanje mikrofona u ruke, i rečenica "Ja sam iz Srbije, verujem da ovo nije namerna greška, ali nema veze.. I ovako je sve to isto".. Bez besa, bez sujete, bez mržnje, bez predrasuda. Pravi primer kako čovek jednom rečenicom može da se izdigne iznad svega. I svakog. Kakva hrabrost. Posle decenije ratova, mržnje, izbeglica, osveta, posle hiljade i hiljade spaljenih kuća, ognjišta, desetina hiljada mrtvih, Novak Đoković je rekao da smo svi isti. Hvala Nole što nas činiš boljima nego što jesmo.
Novak Đoković, momak iz Beograda, 20 godina, treći najbolji teniser na svetu. Jedan od retkih zahvaljujući kojima ova zemlja ima sa čime da se ponosi danas.
Monday, August 20, 2007
Lucky Strike 4 - The End of Saga
Ok, malo sam okasnio da vas izvestim o tome kako prođe podizanje nagrade, pa red je da vas bringujem up to speed, što bi Ameri kaz'li, tj da vas updateujem.
Prvo, sreća da sam imao prevoz kolima do tamo, pošto je Frikomovo predstavništvo tj "centrala", kako god, bogu iza nogu, Zrenjaninska BB, tj pošto pređete Pančevački most, Zrenjaninskim putem se gegate dobrih 15ak kilometara.. Sa obzirom da je bilo 159 stepeni tog dana, da sam morao da se mrcvarim po gradskom, mislim da bi odlepiJo.
Elem, stigosmo mi, sačekao nas je ljubazan čovek na šalteru sa kojim smo se lepo ispričali, i još jedan čovek iz marketinga koji nas je uputio da sačekamo pošto ima još dobitnika pre nas. Jedna gospođa je izašla, takođe sa mobilnim i tu je čekala još jedna crna, mršava, pomalo propala devojka srednjih godina (30+) koja je sa dva momka došla po svojih 10.000e, došli su pre nas, pa kad su ušli unutra, popričali smo malo sa momkom sa šaltera.
Dakle, imali ste prilike da dosta po novinama čitate o raznim nameštaljkama, i ostalim
smicalicama, pa evo par informacija sa lica mesta. Naime, samo u Srba mozak može da bude toliko tup, a psiha očajna kada neko pomisli da će kad sa štapića na kome su znakovi 101.000e i 10.000e izbriše drugog keca tamo kod 101, ostavi popriličan duborez kao "dokaz" da ništa nije dirano, kao i prazninu od tog keca do tačke npr ovako nešto: 10_.000 - da dobije tih 10.000e. A verovali ili ne, takvih im dolazi dvoje troje, svaki dan, iz cele Srbije, Leskovac, Aranđelovac, Negotin, itd... Iz Negotina je bila i pomenuta devojka koja je bila pre nas, za koju je momak na šalteru iskusno procenio da mu je sumnjiva, iako za divno čudo tog dana još niko nije došao sa ciljem da izvrši prevaru, kako on reče..
I naravno, čovek beše u pravu, pomenuta cura drčno se pojavila iz hodnika gde je office za dodelu nagrada, momak iz marketinga joj je rekao da "može da napiše izjavu, podnese tužbu...", ali ona je samo uvređeno izašla ne okrenuvši se, niti bilo šta drugo. Yep, još jedna koja je mislila da joj ako obriše keca ne gine 10.000e. Malo smo pričali sa momcima čekajući da nas prozovu iz offica, i u tom momentu se pomenuta ženska individua /mešavina Džankija i anoreksičarke/ vratila u hol sa rečima: "Izvinite, jel ima
ovde neko ko ima malo mozga sa kime mogu da razgovaram". Naravno, ako je količina
mozga reper sa kime bi ona trebala da razgovara, sita bi se napričala sa muvama komarcima i ostalima, pošto je jedan pogled na štapić gđice odagnao sve sumnje da li njen IQ prevazilazi 14. Duboko izrezbaren štapić, rupčaga između 10 i .000, i naravno, džabe što joj je lepo objašnjeno da mora na sredini da postoji natpis "nagrada" sa opisom nagrade, kao što je bila džabe informacija da su svi štapići sa 10.000 nagrade podeljeni... Ne, ne vredi. Dajte joj njenih 10.000eeeee!!!!!....
Treba imati živce za rad u frikomovoj marketinškoj službi.
Ah da, umalo zaboravih priču koju nam je ispričao pomenuti momak iz marketinga, vezanu za prošlogodišnje izdanje nagradne igre: Pošto mu kancelarija gleda na parking, video je Romsku porodicu koja izlazi iz kola, krsti se i kreće ka ulazu.. Kada ih je u holu dočekala
frikomova služba, otac je izvadio polomljeni štapić /naravno, to su bile polovine 2 različita štapića, ali sa kao istom nagradom/, nagnuo se do sina i rekao mu "ajde sad sine... Lepo objasni čiki kako si polomio štapić"... lol
Ja sam pokupio jedan telefon, i pripejd karticu sa 10.000 kredita, buraz drugu, i to bi bilo to... Telefone sam uvaljao čim sam krenuo da parkinga, sa 2 telefonska poziva, broj i kreda čekaju svog vlasnika i dalje...
Inače, da rezimiramo celu ovu priču... Beše ovo jedna zanimljiva situacija, sa stvarno enormnim udelom sreće u istoj. 300 telefona na 4 meseca dužine nagradne igre i na ko zna koliko sladoleda koji se dnevnoi pojedu po celoj Srbiji.. Ubosti 2 u 2 dana, u mislim, istoj kutiji, poredi se sa paranormalnim :) Ne, ovo nije prosvetljenje koje će da me natera da uplaćujem loto, grebem srećke, i počnem ozbiljnije da cepam kladionicu. Ovo je jednostavno dokaz kako je sreća jedan jako čudan, lep, rado poželjan pojam u životima svih nas.
Idem sad da smažem 1 cmok. Polizao sam (pažljivo) sinoć 3 na istom mestu, i ništa nisam dobio!! Pa kako??!
Prvo, sreća da sam imao prevoz kolima do tamo, pošto je Frikomovo predstavništvo tj "centrala", kako god, bogu iza nogu, Zrenjaninska BB, tj pošto pređete Pančevački most, Zrenjaninskim putem se gegate dobrih 15ak kilometara.. Sa obzirom da je bilo 159 stepeni tog dana, da sam morao da se mrcvarim po gradskom, mislim da bi odlepiJo.
Elem, stigosmo mi, sačekao nas je ljubazan čovek na šalteru sa kojim smo se lepo ispričali, i još jedan čovek iz marketinga koji nas je uputio da sačekamo pošto ima još dobitnika pre nas. Jedna gospođa je izašla, takođe sa mobilnim i tu je čekala još jedna crna, mršava, pomalo propala devojka srednjih godina (30+) koja je sa dva momka došla po svojih 10.000e, došli su pre nas, pa kad su ušli unutra, popričali smo malo sa momkom sa šaltera.
Dakle, imali ste prilike da dosta po novinama čitate o raznim nameštaljkama, i ostalim
smicalicama, pa evo par informacija sa lica mesta. Naime, samo u Srba mozak može da bude toliko tup, a psiha očajna kada neko pomisli da će kad sa štapića na kome su znakovi 101.000e i 10.000e izbriše drugog keca tamo kod 101, ostavi popriličan duborez kao "dokaz" da ništa nije dirano, kao i prazninu od tog keca do tačke npr ovako nešto: 10_.000 - da dobije tih 10.000e. A verovali ili ne, takvih im dolazi dvoje troje, svaki dan, iz cele Srbije, Leskovac, Aranđelovac, Negotin, itd... Iz Negotina je bila i pomenuta devojka koja je bila pre nas, za koju je momak na šalteru iskusno procenio da mu je sumnjiva, iako za divno čudo tog dana još niko nije došao sa ciljem da izvrši prevaru, kako on reče..
I naravno, čovek beše u pravu, pomenuta cura drčno se pojavila iz hodnika gde je office za dodelu nagrada, momak iz marketinga joj je rekao da "može da napiše izjavu, podnese tužbu...", ali ona je samo uvređeno izašla ne okrenuvši se, niti bilo šta drugo. Yep, još jedna koja je mislila da joj ako obriše keca ne gine 10.000e. Malo smo pričali sa momcima čekajući da nas prozovu iz offica, i u tom momentu se pomenuta ženska individua /mešavina Džankija i anoreksičarke/ vratila u hol sa rečima: "Izvinite, jel ima
ovde neko ko ima malo mozga sa kime mogu da razgovaram". Naravno, ako je količina
mozga reper sa kime bi ona trebala da razgovara, sita bi se napričala sa muvama komarcima i ostalima, pošto je jedan pogled na štapić gđice odagnao sve sumnje da li njen IQ prevazilazi 14. Duboko izrezbaren štapić, rupčaga između 10 i .000, i naravno, džabe što joj je lepo objašnjeno da mora na sredini da postoji natpis "nagrada" sa opisom nagrade, kao što je bila džabe informacija da su svi štapići sa 10.000 nagrade podeljeni... Ne, ne vredi. Dajte joj njenih 10.000eeeee!!!!!....
Treba imati živce za rad u frikomovoj marketinškoj službi.
Ah da, umalo zaboravih priču koju nam je ispričao pomenuti momak iz marketinga, vezanu za prošlogodišnje izdanje nagradne igre: Pošto mu kancelarija gleda na parking, video je Romsku porodicu koja izlazi iz kola, krsti se i kreće ka ulazu.. Kada ih je u holu dočekala
frikomova služba, otac je izvadio polomljeni štapić /naravno, to su bile polovine 2 različita štapića, ali sa kao istom nagradom/, nagnuo se do sina i rekao mu "ajde sad sine... Lepo objasni čiki kako si polomio štapić"... lol
Ja sam pokupio jedan telefon, i pripejd karticu sa 10.000 kredita, buraz drugu, i to bi bilo to... Telefone sam uvaljao čim sam krenuo da parkinga, sa 2 telefonska poziva, broj i kreda čekaju svog vlasnika i dalje...
Inače, da rezimiramo celu ovu priču... Beše ovo jedna zanimljiva situacija, sa stvarno enormnim udelom sreće u istoj. 300 telefona na 4 meseca dužine nagradne igre i na ko zna koliko sladoleda koji se dnevnoi pojedu po celoj Srbiji.. Ubosti 2 u 2 dana, u mislim, istoj kutiji, poredi se sa paranormalnim :) Ne, ovo nije prosvetljenje koje će da me natera da uplaćujem loto, grebem srećke, i počnem ozbiljnije da cepam kladionicu. Ovo je jednostavno dokaz kako je sreća jedan jako čudan, lep, rado poželjan pojam u životima svih nas.
Idem sad da smažem 1 cmok. Polizao sam (pažljivo) sinoć 3 na istom mestu, i ništa nisam dobio!! Pa kako??!
Monday, August 06, 2007
Lucky Strike 3 - Journey continues!
Ako niste pročitali prethodna 2 posta, aj ti Marinko nazad na Lucky Strike! :)
E tako, nastavi sad...
Prođe ogavni weekend. Ako vam se nekad desilo da vam baš u petak iskrne nešto za šta vam očajnički treba radni dan tj ponedeljak, onda znate na šta mislim. A ja jadan dobio 2 telefona, a ne merem saznat' koja su, da pošizim.
Konačno okrenem broj sa nagradne igre, javi mi se, rekao bih, neko iz magacina.
"Prebaciću vas gde treba, ostanite na vezi".
Tananaannaananaaananananan....
- "Halo?"
- "Dobar dan, ja sam dobio nagradu na štapiću gde kako kome šta?"
- "Prebaciću vas gde treba, ostanite na vezi".
Tanananananananananananan.....
- "Halo?"
- "Dobar dan ja sam dobio ne jednu, 2 nagrade na vašim štapićima. Kako šta gde kako?"
- "A gde ste dobili nagradu?"
- "Stara Pazova. A koji sam telefon dobio?".
- "Samsung E370. Koji sladoled?" /u tom momentu, otvara se opera, pali se google i kuca se "mobilni svet samsung e370, simultano, živeo multitasking!/
- "Cmok. Oba puta. Jel dosad dobio neko 2 nagrade?"
- "Paaa... Khm, nije..."
- "Pa jel to problem?
- "Paa, ne znam.. Nije.. Povedite nekog pa neka neko preuzme jednu, i da vam posle nagradu, zbog eventualnih začkoljica"
- "Dobro, taman da upregnem brata za prevoz. A šta treba da ponesem?
- "Pa ovako, trebaju vam 3 stvari: Krštenica /OMFG, WTF???, prim. aut./, lična karta, i štapić"
- "3 Stvari? A jel može 2 štapića i lična karta ?"
Geg prolazi..
- "Hahaha... Morate da se najavite samo, kad bi došli...?"
Itd, itd.
Bolje što nisam dobio 100.00o, ili bmw, morao bi da nosim uzorak krvi, urina, kože, kose, oka, slina, voska iz ušiju, i da povedem mamu tatu i svu rodbinu prvog kolena. Ovako, ja lična i krštenica, peace of cake! I neplanirani žirant, btw.
Sastanak stoljeća je u sredu u 12, i'll keep you informed ;)
p.s. radnik u kiosku posle mog drugog dobitka spičio pola kutije, neuspešno, naravno. Realno, ovo je jedan unikatni nalet sreće. Zvanično obećavam da neću kukati kako sam maler ever again.
p.s.s. Samsung E370+10.000 mts kredita - 200e! :D /ili zamena za jako dobar nov digitalni aparat/
p.s.s.s. Samsung E370 - 100e!
p.s.s.s.s Mts pripejd kartica sa 10.000 kredita - 100e!
SPECIJALNA PONUDA! Ako se javite ODMAH na 063 7135355 dobijate telefon čim ga dobijem! :D
Besplatna reklama:
E tako, nastavi sad...
Prođe ogavni weekend. Ako vam se nekad desilo da vam baš u petak iskrne nešto za šta vam očajnički treba radni dan tj ponedeljak, onda znate na šta mislim. A ja jadan dobio 2 telefona, a ne merem saznat' koja su, da pošizim.
Konačno okrenem broj sa nagradne igre, javi mi se, rekao bih, neko iz magacina.
"Prebaciću vas gde treba, ostanite na vezi".
Tananaannaananaaananananan....
- "Halo?"
- "Dobar dan, ja sam dobio nagradu na štapiću gde kako kome šta?"
- "Prebaciću vas gde treba, ostanite na vezi".
Tanananananananananananan.....
- "Halo?"
- "Dobar dan ja sam dobio ne jednu, 2 nagrade na vašim štapićima. Kako šta gde kako?"
- "A gde ste dobili nagradu?"
- "Stara Pazova. A koji sam telefon dobio?".
- "Samsung E370. Koji sladoled?" /u tom momentu, otvara se opera, pali se google i kuca se "mobilni svet samsung e370, simultano, živeo multitasking!/
- "Cmok. Oba puta. Jel dosad dobio neko 2 nagrade?"
- "Paaa... Khm, nije..."
- "Pa jel to problem?
- "Paa, ne znam.. Nije.. Povedite nekog pa neka neko preuzme jednu, i da vam posle nagradu, zbog eventualnih začkoljica"
- "Dobro, taman da upregnem brata za prevoz. A šta treba da ponesem?
- "Pa ovako, trebaju vam 3 stvari: Krštenica /OMFG, WTF???, prim. aut./, lična karta, i štapić"
- "3 Stvari? A jel može 2 štapića i lična karta ?"
Geg prolazi..
- "Hahaha... Morate da se najavite samo, kad bi došli...?"
Itd, itd.
Bolje što nisam dobio 100.00o, ili bmw, morao bi da nosim uzorak krvi, urina, kože, kose, oka, slina, voska iz ušiju, i da povedem mamu tatu i svu rodbinu prvog kolena. Ovako, ja lična i krštenica, peace of cake! I neplanirani žirant, btw.
Sastanak stoljeća je u sredu u 12, i'll keep you informed ;)
p.s. radnik u kiosku posle mog drugog dobitka spičio pola kutije, neuspešno, naravno. Realno, ovo je jedan unikatni nalet sreće. Zvanično obećavam da neću kukati kako sam maler ever again.
p.s.s. Samsung E370+10.000 mts kredita - 200e! :D /ili zamena za jako dobar nov digitalni aparat/
p.s.s.s. Samsung E370 - 100e!
p.s.s.s.s Mts pripejd kartica sa 10.000 kredita - 100e!
SPECIJALNA PONUDA! Ako se javite ODMAH na 063 7135355 dobijate telefon čim ga dobijem! :D
Besplatna reklama:
Sunday, August 05, 2007
Lucky Strike 2
Pažnja! Ako niste pročitali post ispod ovog pod nazivom "Lucky Strike" vratite se i učinite to sad!
Hvala lepo. :)
Dakle, sada ste upoznati da sam zab'o 2 mts znaka na frikomovom štapiću, koja je to nagrada itd. Baš sam bio radostan, ma milina. Krediti će da se potroši, mob se proda i eto male finansiske inekcije preko potrebne.
To se sve izdešavalo petak na subotu oko 3 ujutru.
Subota na nedelju, oko 2 ujutru, krećem iz istog lokala odakle sam krenuo u petak ujutru, hvatam istu dužu relaciju do kuće, u nameri da opet svratim do kioska, ponovim obred, i "ispoštujem" sreću, ovog puta još manje nadajući se da može da me zadesi dobitak. Mislim, 2 puta, come on...
Uzimam sladoled, i krećem kući. Vidim mts sa jedne strane, nastavljam, i pošto mi se učinilo da je i drugi znak mts, ostrugao sam iz jednog poteza sve što je bilo na štapiću...
Jebote, opet 2 mts-a!
Sad me već uhvatila frka, kad se pojavim sa 2 štapića po nagradu, pa se javljam kad se sve završi. :)
Materijalni Dokazi:
Hvala lepo. :)
Dakle, sada ste upoznati da sam zab'o 2 mts znaka na frikomovom štapiću, koja je to nagrada itd. Baš sam bio radostan, ma milina. Krediti će da se potroši, mob se proda i eto male finansiske inekcije preko potrebne.
To se sve izdešavalo petak na subotu oko 3 ujutru.
Subota na nedelju, oko 2 ujutru, krećem iz istog lokala odakle sam krenuo u petak ujutru, hvatam istu dužu relaciju do kuće, u nameri da opet svratim do kioska, ponovim obred, i "ispoštujem" sreću, ovog puta još manje nadajući se da može da me zadesi dobitak. Mislim, 2 puta, come on...
Uzimam sladoled, i krećem kući. Vidim mts sa jedne strane, nastavljam, i pošto mi se učinilo da je i drugi znak mts, ostrugao sam iz jednog poteza sve što je bilo na štapiću...
Jebote, opet 2 mts-a!
Sad me već uhvatila frka, kad se pojavim sa 2 štapića po nagradu, pa se javljam kad se sve završi. :)
Materijalni Dokazi:
Friday, August 03, 2007
Lucky Strike
Ne, stvarno nisam od onih koji se prže na nagradne igre. Ali zato se pržim na "cmok" sladoled samo tako. Prelep ukus ananas-narandže, još bolji krem unutra, osvežava, prija, aroma je fenomenalno pogođena. Red je da malo odmore kapri (kalsik, nešto kao Goodfather među sladoledima), kornet Šumsko voće joguraT i Sendwich. Kod Komarca /lokalni kiosk/ nablejim bar 5 minuta kad dođem sa posla i barem 2 cmoka smažem. To je mera. 3 komada su malo veći zalogaj savladiv bez ikakvih problema. Kod 4 već imam finansisku dilemu, pošto znam da mogu da pojedem i 5 bez okakvih problema, i onda me savlada pitanje "čemu to"?...
Pošto ugledam BMW, AFRICA ili njima sličan mega simbol, obično se oprostim, ali našalim tipa "jao, BEMBARA! Taman mi treba jedna". Gazda kioska me je pre neko veče iskrenim pogledom počastio rečima "e, jebote, ako neko treba nešto da dobije od tih sladoleda, onda si to ti.. "Ma daj, veće prevare od ovog nema", odgovaram, "kakve bembare, kakvi bakrači..." To sam i mislio.
I evo, pre nekih sat, krenuo sam kući, i umesto prečicom, reko', ajde idem centrom, pa do kioska, da posetimo ortaka u trećoj. Prvo sam mu pružio 50 kinti za sladžu koji sam pokupio pre nego što sam i ušao iz frižidera koji je ispred, a zatim i ruku zarad pozdrava. Izblejao sam malo, i krenuo kući. Penjući se do 4, štapić sam bacio negde na 2. spratu. Na pola puta između 2. i 3. sprata pošto sam mozak vratio sa ispaše, setih se da nisam pogledao štapić. 100 puta sam ga verovatno bacio a da nisam pogledao, sad se eto setih. Razmišljao sam da li da se vratim da pogledam, i na trećem sam rešio da se vratim. Aj ceo sprat nazad zbg štapića i nagradne igre koja je najveća preva ikada. Štapić sa dva znaka, baš meni? Yeah, right..
Dignem štapić kad ono...
Šta mislite, a? :P Ne, nije bembara, da jeste, ne bi kucao ovo, ležao bi razmazan po trotoaru ispred zgrade, usled adrenalinskog napada, garant bi mi se učinilo neko "S" na grudima.. Nisu ni pare.. Nisu ni putovanja.. Jesu - 2 MTS znaka i natpis - "nagrada 148". Pogled na net je rekao "MTS mobilni i 10.000 dinara kredita".
Ne znam koji je mobilni, koji god da je, malo li je na ovu krizu? :)
Eto, drago mi je da baš ja mogu malo da doprinesem slamanju fenomena "nameštenih nagradnih igara". Ah, to, naravno, ne znači da Bmw-a neće uzjahati sin direktora nekog od Frikomovih sektora ;)
Pošto ugledam BMW, AFRICA ili njima sličan mega simbol, obično se oprostim, ali našalim tipa "jao, BEMBARA! Taman mi treba jedna". Gazda kioska me je pre neko veče iskrenim pogledom počastio rečima "e, jebote, ako neko treba nešto da dobije od tih sladoleda, onda si to ti.. "Ma daj, veće prevare od ovog nema", odgovaram, "kakve bembare, kakvi bakrači..." To sam i mislio.
I evo, pre nekih sat, krenuo sam kući, i umesto prečicom, reko', ajde idem centrom, pa do kioska, da posetimo ortaka u trećoj. Prvo sam mu pružio 50 kinti za sladžu koji sam pokupio pre nego što sam i ušao iz frižidera koji je ispred, a zatim i ruku zarad pozdrava. Izblejao sam malo, i krenuo kući. Penjući se do 4, štapić sam bacio negde na 2. spratu. Na pola puta između 2. i 3. sprata pošto sam mozak vratio sa ispaše, setih se da nisam pogledao štapić. 100 puta sam ga verovatno bacio a da nisam pogledao, sad se eto setih. Razmišljao sam da li da se vratim da pogledam, i na trećem sam rešio da se vratim. Aj ceo sprat nazad zbg štapića i nagradne igre koja je najveća preva ikada. Štapić sa dva znaka, baš meni? Yeah, right..
Dignem štapić kad ono...
Šta mislite, a? :P Ne, nije bembara, da jeste, ne bi kucao ovo, ležao bi razmazan po trotoaru ispred zgrade, usled adrenalinskog napada, garant bi mi se učinilo neko "S" na grudima.. Nisu ni pare.. Nisu ni putovanja.. Jesu - 2 MTS znaka i natpis - "nagrada 148". Pogled na net je rekao "MTS mobilni i 10.000 dinara kredita".
Ne znam koji je mobilni, koji god da je, malo li je na ovu krizu? :)
Eto, drago mi je da baš ja mogu malo da doprinesem slamanju fenomena "nameštenih nagradnih igara". Ah, to, naravno, ne znači da Bmw-a neće uzjahati sin direktora nekog od Frikomovih sektora ;)
Friday, June 29, 2007
Red Hot Chili Peppers, Inđija, 26.06.2007
De ste ljudi! Ako postoji neka "korist" od ovih mojih preretkih javljanja, onda je to sledeće: pogledate poslednja 3 posta, i vidite, kao, Mejdene, pa onda nebitno, pa onda Peppersi i pomislite, wow, čoveče, kako je kod nas dobro..
A da vidimo da li su Paprike ispunile očekivanja...
...A očekivanja nikako nisu bila mala. "Najveći koncertni bend na svetu", "Najveći događaj na balkanu", "Najveći koncert turneje", "Najveći bend današnjice".. Nimalo lak zadatak za Papričice. Agilna organizacija marketinški je odradila posao besprekorno, prvi kontigent od 60.000 karata je nestao, bukvalno, i "lično em personalno" su članovi benda tražili još karata, kako bi to bio naj koncert turneje, and so on, and so on...
Pa da vidimo šta se desilo..
Ja lično nisam bio preterano euforičan pred sam cert. Ipak Peppersi žanrovski nisu nešto što preterano volim, barem za ovaj vid provoda, daleko od toga da Peppersi nisu vanseriski kvalitet, ali uvek bi pre išao na Maiden, Metallicu, i njima slične, energijom, i adrenalinom napumpane bendove. Peppersi, poznati kao rodonačelnici čvrstog, i agresivnog funk zvuka svakako imaju materijala za barem 3 svirke koje će masu da nateraju da više svirke provedu u vazduhu nego na zemlji, obliveni znojem, i srećni što nam je data prilika da godinama akumulirana energija njihovom muzikom konačno bude izbačena iz nas na pravi način..
Elem..
Krenusmo mi tako uz sva standardna uvek očekivana kašnjenja pojedinaca oko 11, žešće napenaljeni da zauzmemo svoje mesto u famoznom fan pitu. Nekako nisam mišljenja da koncert može isto da se doživi sa 15 ili 150 metara od bine, pogotovu u ovakvim slučajevima kada gledamo bendove koji su sada tu, i jako moguće nikad više. Parking je bio skoro prazan kada smo stigli, bili smo blizu "ivice" pa je bilo lako pozicionirati kola i upamtiti kuda posle koncerta, a bez preteranog lutanja. Krenusmo odmaK na jedan od ulaza da zauzmemo busiju i čekamo 14h tj najavljeno vreme za upad. Naravno, onako "nedoručkovan" nisam propustio priliku da smažem kobaju koja je bila frapantno ukusna, sa sjajno iztostiranom hrskajućom lepinjom. Jeste da je 200 kinti, ali tolika je bila glad, a kobaja van svih očekivanja - da nije bilo mesta kuknjavi oko objektivne pljačke.
Sunce se svom svojom toplotom razbacalo po Srbiji, Inđija nije bila izuzetak. Na sve strane simulirane hladovine od kartona, šeširi, kišobrani, naočare za sunce. Ja kao pravi avanturista, sa šortsom, majicom, nešto malo para i mnogo više entuzijazma.
Masa, iako je svesna da do Peppersa ima još dugo, nabijena pozitivnom energijom, stoički podnosi veliku vrućinu. Gužva uopšte nije tolika, lagano stojimo, pričamo, i nalivamo se raznoraznim skupocneim tečnostima. Polako dolazi 14h, svi bi samo da upadnemo, pa da posedamo po fan pitu, malo da se odmorimo, i eventualno uhvatimo malo hlada. Upozoreni smo da "spremimo karte" ali još pun sat niko ne dolazi da ih pregleda. Masa urla, fancy schamny security guard sa sve bluetooth sluškama penje se iznad mase da objasni da "se povučemo" ali limenka piva u grudi ga tera od te ideje, prvo je ozbiljno gledao, zatim nabacio kez i priznao poraz. Rulja je već pomanitala, ali i dalje, svi su spremni na šalu, duhovitke dosetke, i spikanje sa ljudima oko nas koje vidimo po prvi put u životu. Čekaju nas Peppersi, ipak je to misao koja ima moć da odagna sve muke sa dnevnog reda.
Upadamo! WooHoo! Naravno, krenula masa kao konji iz onih kaveza na trkama. Na samom ulazu nalećem na dečka koji ljubazno deli narukvice za fan pit. Ponosno je stavljam na ruku, zadovoljan što se ovo maltretiranje ipak isplatilo. Druga dvojica ipak nisu bili te sreće, pa je ostalo da ortak koji je dobio i ja prosledimo narukvice van fan pita njima kako bi nam se i oni pridružili što smo srećom uspešno izveli kada je do toga došlo.
Upadamo unutra nas 2, pred nama ogromno prostranstvo sa još "ogromnijom" binom na kraju istog. Ljudi trče ka istoj, valjda od blage euforije, i meni noge prelaze u neki polutrk, lagano, skoro samoinicijativno. Izvalismo gde je Fan pit i krećemo ka ulazu u isti.
Na putu do istog, zanimljiva scena.. Nalećem na lika koji je sav prjav i evidentno alkoholom kontaminiran, i iza njega vidim devojku kojoj je 3/4 dojke da ne kažem sise van ležišta, tako reći cela.. Ona ide meni u susret, dižem prst i kažem "Izvini...", ona me gleda, verovatno očekujući da joj objasnim smisao života, ali morao sam da je razočaram. Sve što sam rekao bilo je: "..ispala ti je sisa..".. Pogledala me u smislu "jel moguće da ti tako dosadno", a zatim je za svaki slučaj spustila pogled, podelivši histeriju sa svojom drugaricom.
Dolazimo pred ulaz, mnogo je securitate-e. Svi su ćelavi, istetovirani, tu pre svega mislim na ove "glavne" koji su bili na osetljivijim položajima. Ogromnih mišića, verovatno suprotno srazmernih mozgova, u svakom slučaju sa opakim tamnim 'čalama i odnosom prema ljudima kao da su u najmanju ruku tu da otežaju a ne olakšaju ulaz. Kad je krenuo upad, uđosmo, izbacismo narukvice ortaĆima, potom se skupismo svi, posedasmo, pokisnusmo, i tu negde počinje da se javlja sa bine Ritam Nereda. Odlazimo ispred bine, i slušamo sasvim, sasvim solidan nastup jedne od poslednjih mohikanaca kvalitetnog zvuka na domaćoj gitarskoj sceni. Ređaju se hitići, ozvučenje je sjajno, a i oni deluju moćno, usvirano, i rezultat je odličan prijem kod ipak još malobrojne publike. Sve sam čuo, od Boje se, do legendardnog puta beznađa, ostaje žal što ne čuh i "ne". Negde između Njih i Edo Majke krenuo je još jači i duži pljusak koji je namokrio i one delove tela i obuće koji su se maločas provukli. Mokri smo, blatnjavi, al' briga nas.
Edo Majka - iznenađenje dana. Sjajan nastup, čovek deluje na bini opušteno, spontano, nenametljivo, odlična svirka, a i koketiranje sa publikom nailazi na dobar odziv. Verujem da niko nije mogao da ima loš komentar na bilo koji aspekt njihove svirke.
Nastupa Kiril a ja tu vidim priliku da odem da obavim fiziološke potrebe i pride pazarim Hot Dožove za ekipu. Kupovinu hrane sam već 2 puta eskivirao jer je na 2 štanda /od kojih jedan nije radio tj nije mogao da kuva/ bilo barem 50 ljudi. Ovoga puta sam bio odlučniji, baterije su morale da se napune, stao sam u red, i odlučio da strpljivo sačekam svoju hrenovku ne sluteći koliko će mi za istu trebati. Pitam se, da li je normalno da na koncertu pardon festivalu za 100.000 budu 2 x 2 štanda sa viršlama a 145 da se kupi piva i ostalo, kao da ljudi za glad ne znaju koliko za žeđ. Šlag na tortu su 2 lika koja su viršle pravila tempom kojim bi stigao da napravim obrok za 12 ljudi sa sve toplim hladnim glavnim predjelom i jelom + desert. Katastrofa. Odjednom je tako teško iseći kiflu na pola. Ljudi su očajni, ali i tu, kao i celog dana pozitiva preovlađuje, pa počinjemo da se sprdamo sami sa sobom , valjda i pomalo sretni jer ćemo ipak staviti nešto usta posle tog mrcvarenja. Još 1 plus za organizatora.
Vraćam se, praši kasabian, bend o kome ne znam apsolutno ništa. Momci se trude, ali neki malo jači Engleski pop-šta-ja-znam-šta-je ne uspeva da dopre do šire mase. Nepovezano sa kvalitetom, ljudi se teško ovde identifikuju sa novim stvarima, ja prvi, ipak, ljudi su se i više nego trudili u svakom smislu. Kraj, svi čekamo ono za šta smo došli.
Red Hot Chili Peppers kasni nekih 45 minuta, tu negde, ali kada su se pojavili, verujem da su svi to automatski smetnuli sa uma. Kreće kako sam i predviđao, nekim psihodeličnim instrumentalom sa prelaskom u cant stop. Očekivano, ali solidno za početak. Prati je Dani California, a posle nje i najgora pesma Peppersa svih vremena "Scar Tissue", pošto mi je otkinula 3, 4 minuta voljenog certa, sada je još više predmet moje anti ljubavi. Za njim ide i Charlie, još jedna sporija stvar, i još jedna pesma manje za ispunjenje nekh mojih očekivanja. Ready Made je sledeća, volim je zbog energičnog i agresivnog "ulaza", pa mi i ne smeta toliko ali to je prvi momenat kada sam pomislio: "Čekaj... Ovo nije ono što sam očekivao". O razlozima tome, niže. Throw away youre television mi je prijala zbog sjajne bas linije, volim tu pesmu i prijalo mi je da je čujem uživo. A onda još jedan down sa "Snow", prati je Johnov solo nastup tj prepev Abba-ine "S.O.S", lepo zvuči, donekle i dirljivo. OndaK iznenađenje - Higher Ground, i ako sam očekivao starijih stvari, nisam očekivao nju. Super. "Povratak na planetu zemlju" sledi sa "She's only 18". Počinjem da se nerviram. Vremena je sve manje, a stvari koje bi da čujem pre onih koje su mi servirane je hrpa. Potom nas je Flea "pozdravio" kroz svoju malu bass solažicu.. Kreće Californications, još jedna "balada", još jedna od pesama uz koju mi je ipak teško da izbacim svu energiju koju sam akumulirao slušajući svakodnevne najave o koncertu veka, najboljem koncertu svih vremena na ovim prostorima i slušajući i ostale vešte marketinške trikove, kako se nažalost ispostavilo. By The Way vadi stvar, a onda je i Kidis progovorio po prvi put: Good Night. Sledi fijuuuu, zviiiizzzz, uaaaaa, i Pepperone se vraćaju na bis. Kreće Give it Away, i masa konačno izgleda onako kako treba da izgleda na koncertu jednog od najboljih bendova na svetu. Svi skaču, adrenalin je konačno prošpartao venama svih nas, konačno smo više u vazduhu nego na zemlji. A onda, drugo, definitivno doviđenja. Ćao i vama, vidimo se u nekom drugom životu...
Upaljena svetla na bini i ljudi koji su počeli da sklanjaju opremu otklonili su nadu i najvećih optimista da koncert nije završen. Kako se koncert završio, tako je počelo takmićenje ko frljne flašicu na binu sa najveće daljine. Kiša flašica od vode pada na one koji to nisu zaslužili. Oni koji su zaslužili su verovatno ako ne u VIP loži, a ono u svojim kancelarijama smišljajući šta raditi sa namlaćenim parama.
Ništa, krećemo polako, počinje i vetrić da duva, prati ga pljusak.. Kisnem treći put tog dana, no koncert više ne čekam, pa nema šta da mi otkloni loše misli, ostalo mi je samo da se nerviram. Nije da mi je problem da kisnem, ali svaki put kad je kiša padala tog dana, imao sam utisak kao da svaka kap ima pola litre vode, svaka je bila velika i teška. I mnogo mokra. Izašli smo na jedan od izlaza, i krenusmo više nagađajući a manje sa pravim saznanjem gde idemo ka kolima. Srećom, došli smo među prvima, i imali smo jasan orijentir po kome smo tražili kola, posle nekih 15 minuta ih nađosmo. Vic dana je razmišljanje: "Daj malo da iscooliramo, da se osušimo pre nego što krenemo". I tako smo mi krenuli sa tog istog mesta posle 2 sata, ne svojom voljom, naravno. Živim 10km od Inđije, a putovao sam 4 sata do kuće. Na parkingu nikog živog da masi kaže kuda šta kako, zauzeli ljudi busije, ili je jednostavno razbežali glavom bez obzira, a 10.000 automobila neka se snalazi na 1 putu. Dobro, ko da je parking 500 dinara, pa da se može tim ljudima platiti da odrade svoj deo posla...
E sad..
Iako pišem ovo 5 dana posle koncerta, bura se i dalje ne stišava... Prvi problemi bili su sa trajanjem koncerta koji je trajao oko sat i 20 minuta iako je bilo najavljivano "oko 2 sata svirke ili minimum 20 pesama" a to je citat koji je autor ovog texta čuo na radiju B92 dan pre koncerta u emisiji u kojoj su gostovali Goran Ješić i neko od glavnih ljudi iz same organizacije, ne sećam se tačno ko. Kasnije, na istoj mediskoj kući smo saznali od nekoga iz Exit Tima da je potpisano minimum 70 minuta svirke, i naravno, ostaje ponovo retoričko pitanje: zašto je na sva usta najavljivano 2 sata svirke, ako je potpisano minimum 70 minuta? Da su rekli biće barem 70 minuta, niko ne bi mogao da se buni, jer bi znao sa čime ima posla, ovako je narod taj koji je ostao obmanut, razočaran u svoje idole ni krive ni dužne, ostavljen da čeka neku drugu priliku za eventualan popravni koji ćemo, svi znamo, verovatno jako teško dočekati u skorije vreme.
Da ne bih duljio, sumiraću utiske, naravno svoje, maximalno subjektivne, proveo sam tamo ceo dan pa mislim da sam barem malo kompetentan ;) Idemo:
NEGATIVNI:
1. Dođosmo (tj zakasnili smo, hteli smo da dođemo oko pola 11)negde oko, hm, 12. Želeli smo u Fan Pit. Nekako sam mišljenja da svako ko je bilo koji "jači" koncert odgledao bliže bini skontao je da je sve ostalo nedoraslo tom ugođaju, samim tim i gledanje certa iz prevelikih uglova, dvogledima, dok gledate 4 lika na bini koji nešto rade, ne razaznajući tačno ko je i šta.
Umesto do 2 čekali smo do 3 /ne znam zašto/ po najgorem mogućem suncu. Pa dobro, koncert se najavio pre samo 4 meseca. Pri ulazu se nas 4 podelilo, nas 2 smo uspeli da uzmemo narukvice za fan pit, druga dvojica nisu. Koga briga, zbog toga su samo došli tako rano. Šta sa ljudima koji nisu tako blizu Inđije kao mi, koji su bili u kampovima, spavali u šatorima sa ciljem da vide omiljeni bend iz fan pita a koji su na isti način ostali bez istog? Zato je muž moje srednjoškolske drugarice imao kući kesu sa 100 komada, da ne govorim kojim putem je došao do iste, veze vezice, ovo ono...
2. Idiotsko obezbeđenje, koje je u više navrata primenjivalo silu krajnje nepotrebno, pa čak i nad devojkama, i zavodeći svoj neki režim strahovlade.. Verovatno je biti u obezbeđenju nečeg i mogućnost "komandovanja" nekome predstavljalo sam zenit života tih ljudi, pa je to valjalo iskoristiti. O ne puštanju ljudi u fan pit sa narukvicama da ne govorim. Koja jebena glupost?!
3. U 3 navrata sam išao da kupim da jedem viršle, jedinu hranu na "Festu". Čujem da je neko kupovao i sendviče, na našoj strani, toga nije bilo. Prva dva puta sam odustao jer od ne znam koliko hiljada zaposlenih na koncertu, posao da prodaju i prave Hot Dogove dobila su dva najsmotanija čoveka u kosmosu. Da ne govorim da je red svaki put bio oko 30-50 ljudi, a da jedan od dva "mobilna šporeta" za kuvanje nije radio. Treći put sam bio uporniji jer nisam ništa jeo ceo dan, i moralo se /pa i nije baš/ nakupiti energije za cert. 60 minuta vremena je bilo potrebno obaviti tu istorijsku kupovinu. Zato je za alkose i pivopije bilo postavljeno x y z štandova, ne daj bože da neko ostane trezan. Ili je teško ako si već organizovao celodnevni festival da predvidiš da će ti ljudi trebati nešto i da smažu.
4. Sam koncert je počeo sa skoro jednosatnim zakašnjenjem.
5. Repertoar, po mom skromnom mišljenju katastrofalan izbor. Charlie, She's only 18, Scar Tissue, Snow su sve samo ne pesme za interakciju sa publikom. Nije li to smisao "koncerta"? Gde su Parallel universe, around the world, Suck My Kiss, Blood Shugar Sex Magic, Get on top.. Tja, možda su stvarno i vredni svih onih titula kojima su počašćeni na raznim forumima, Holivudski šminkeri, etc... Pod odlaskom na koncert jednog ovakvog benda, a nema smisla govoriti o veličin Peppersa, ne mogu a da ne podrazumevam jednu nuklearnu exploziju energije, kolektivnu katarzu svih prisutnih, i čuveni feeling da to mesto gde ste tada, ne postoji mesto na planeti zemlji koje može da zameni. Ovog puta, to je nažalost, barem u mom slučaju izostalo, delimično i zbog:
6. Katastrofalan odnos sa publikom. Da li ja živim neku svoju bajku kada očekujem da bend koji nikad nije svirao u ovoj jadnoj i napaćenoj državici treba da se obrati publici sa barem nekim od stereotipa tipa "Good Evening, Serbia", kako ste ljudi, whats' up, what's new in Serbia, šta god ali da stvoriš barem prividni utisak da nisi tu samo da zgrabiš pare i nestaneš glavom bez obzira. Nije to bilo koji koncert bilo kada, to su Peppersi, ljudi koji su obeležili svetsku muzičku scenu i to rade dan danas, to je bend čiji su diskovi u ovoj zemlji izvrteni milijardu puta, verovatno u "onim" vremenima ni ne sluteći da ćemo imati priliku neke od tih pesama da čujemo i uživo.. Kako god, mislim da tih par rečenica nije bilo teško "odapeti". Ovako sam ostao prazan, osećajući se pomalo namagarčen tj kao statista u nečijoj misiji koja nema nijedan drugi smisao osim ispunjenja tamo nekim ugovorom dogovorenih obaveza.
7. Organizacija odlazaka. Naravno, jasno je kao dan da je kiša napravila jednu ogromnu pometnju i prouzrokovala mnogo problema svima tamo što je u mnogome doprinelo nezadovoljstvu mnogih. 10.000 ljudi puta 500 dinara (ne računajući autobuse) je 5.000.000 dinara. Da li je bilo moguće od tih para snadbeti radnike na parkingu nekim kabanicama, sve u skladu sa poznatim najavama "najorganizovanijeg događaja ikad".. Da li su ti ljudi koji su vodili računa o parkiranju plaćeni za to, i gde su bili kada su bili najpotrebniji? Gde je bila policija? Ili su orgaizatori napravili previd pa nisu razvili scenario za situaciju "šta ako padne kiša"?.. Ili su predvideli to, pa su rekli "valjda neće"?... Katastrofa.
8. Podmetačina veka i 45 minuta kraća svirka od 2satne koja je mesecima najavljivana.
Potpisano je MINIMUM 70 minuta, zašto tako i nije prezentovano ljudima da znaju za šta daju pare? Zašto je reklamiran koncert peppersa ako je u pitanju Festival? Ako je u pitanju festival, zašto na karti piše samo RHCP i Casabian? Zašto je izašlo x obaveštenja bolestan ovaj onaj Mika Pera Žika, Nasa najavila kišu, svađa u menadžmentu, i još x priča kojih smo se naslušali ako je već to "najnormalnija" stvat što je svirka trajala koliko jeste?...
Možda neke od ovih stvari gorenavedneih deluju banalno, ali kada se sve saberu na jedno mesto, za mene lično predstavljaju sve samo ne organizaciju kakva nam je najavljena.
Pozitivne stvari:
1. Svirka kao sama svirka je fenomenalna. Tražiti zamerke u tome bilo bi idotski, Flea-ino "bassovanje", Frušanteove solaže su stvari koje su pojam za sebe, nešto najbolje od muzike.
2. Drago mi je što sam čuo Ritam Nereda, a pogotovu Edo Majka-u, obožavam kombinaciju repa i čvrstog zvuka, iznenađenje dana, rekoh već, sjajno.
3. Extra provod sa društvom, zezanje sa masom, u čekanju, pri kupovini hot-dogova, deljenje pozitivne energije sa ljudima koje sam verovatno video tad i nikad više.
Da li sam ja očekivao previše? Moguće i da jesam. Bio sam na koncertu velikih bendova i mislio sam da ću da explodiram. A ovo što sam dobio to jednostavno nije to. Da li sam lud što sam očekivao barem malo više želje od benda da izađe u susret publici sa kojom se prvi put sreće kako repertoarom, tako i ponašanjem i odnosom sa publikom..? Željom da se ista animira, ne zažali za plaćenim parama, da sa istom podeli emociju, energiju, momenat, toliko čekan i vredan?... Možda sam se i tu zajebao. Za sve postoji prvi put pa i za skroman /da ne kažem loš/ provod na koncertu benda kakav je Red Hot Chili Peppers.
'vako to beše:
1.Intro
2.Can't Stop
3.Dani California
4.Scar Tissue
5.Charlie
6.Jam
7.Readymade
8.Flea solo
9.Throw away your TV
10.Snow
11.John Solo (S.O.S)
12.Higher Ground
13.She's Only 18
14.London Calling/Right On Time
16.Flea solo (I love you people)
17.Don't Forget Me
18.Californication
19.By The Way
Bissss:
20.Give it Away
A ovako to beše u slici:
http://picasaweb.google.com/maricmilan/RedHotChiliPeppersIndjia07
A da vidimo da li su Paprike ispunile očekivanja...
...A očekivanja nikako nisu bila mala. "Najveći koncertni bend na svetu", "Najveći događaj na balkanu", "Najveći koncert turneje", "Najveći bend današnjice".. Nimalo lak zadatak za Papričice. Agilna organizacija marketinški je odradila posao besprekorno, prvi kontigent od 60.000 karata je nestao, bukvalno, i "lično em personalno" su članovi benda tražili još karata, kako bi to bio naj koncert turneje, and so on, and so on...
Pa da vidimo šta se desilo..
Ja lično nisam bio preterano euforičan pred sam cert. Ipak Peppersi žanrovski nisu nešto što preterano volim, barem za ovaj vid provoda, daleko od toga da Peppersi nisu vanseriski kvalitet, ali uvek bi pre išao na Maiden, Metallicu, i njima slične, energijom, i adrenalinom napumpane bendove. Peppersi, poznati kao rodonačelnici čvrstog, i agresivnog funk zvuka svakako imaju materijala za barem 3 svirke koje će masu da nateraju da više svirke provedu u vazduhu nego na zemlji, obliveni znojem, i srećni što nam je data prilika da godinama akumulirana energija njihovom muzikom konačno bude izbačena iz nas na pravi način..
Elem..
Krenusmo mi tako uz sva standardna uvek očekivana kašnjenja pojedinaca oko 11, žešće napenaljeni da zauzmemo svoje mesto u famoznom fan pitu. Nekako nisam mišljenja da koncert može isto da se doživi sa 15 ili 150 metara od bine, pogotovu u ovakvim slučajevima kada gledamo bendove koji su sada tu, i jako moguće nikad više. Parking je bio skoro prazan kada smo stigli, bili smo blizu "ivice" pa je bilo lako pozicionirati kola i upamtiti kuda posle koncerta, a bez preteranog lutanja. Krenusmo odmaK na jedan od ulaza da zauzmemo busiju i čekamo 14h tj najavljeno vreme za upad. Naravno, onako "nedoručkovan" nisam propustio priliku da smažem kobaju koja je bila frapantno ukusna, sa sjajno iztostiranom hrskajućom lepinjom. Jeste da je 200 kinti, ali tolika je bila glad, a kobaja van svih očekivanja - da nije bilo mesta kuknjavi oko objektivne pljačke.
Sunce se svom svojom toplotom razbacalo po Srbiji, Inđija nije bila izuzetak. Na sve strane simulirane hladovine od kartona, šeširi, kišobrani, naočare za sunce. Ja kao pravi avanturista, sa šortsom, majicom, nešto malo para i mnogo više entuzijazma.
Masa, iako je svesna da do Peppersa ima još dugo, nabijena pozitivnom energijom, stoički podnosi veliku vrućinu. Gužva uopšte nije tolika, lagano stojimo, pričamo, i nalivamo se raznoraznim skupocneim tečnostima. Polako dolazi 14h, svi bi samo da upadnemo, pa da posedamo po fan pitu, malo da se odmorimo, i eventualno uhvatimo malo hlada. Upozoreni smo da "spremimo karte" ali još pun sat niko ne dolazi da ih pregleda. Masa urla, fancy schamny security guard sa sve bluetooth sluškama penje se iznad mase da objasni da "se povučemo" ali limenka piva u grudi ga tera od te ideje, prvo je ozbiljno gledao, zatim nabacio kez i priznao poraz. Rulja je već pomanitala, ali i dalje, svi su spremni na šalu, duhovitke dosetke, i spikanje sa ljudima oko nas koje vidimo po prvi put u životu. Čekaju nas Peppersi, ipak je to misao koja ima moć da odagna sve muke sa dnevnog reda.
Upadamo! WooHoo! Naravno, krenula masa kao konji iz onih kaveza na trkama. Na samom ulazu nalećem na dečka koji ljubazno deli narukvice za fan pit. Ponosno je stavljam na ruku, zadovoljan što se ovo maltretiranje ipak isplatilo. Druga dvojica ipak nisu bili te sreće, pa je ostalo da ortak koji je dobio i ja prosledimo narukvice van fan pita njima kako bi nam se i oni pridružili što smo srećom uspešno izveli kada je do toga došlo.
Upadamo unutra nas 2, pred nama ogromno prostranstvo sa još "ogromnijom" binom na kraju istog. Ljudi trče ka istoj, valjda od blage euforije, i meni noge prelaze u neki polutrk, lagano, skoro samoinicijativno. Izvalismo gde je Fan pit i krećemo ka ulazu u isti.
Na putu do istog, zanimljiva scena.. Nalećem na lika koji je sav prjav i evidentno alkoholom kontaminiran, i iza njega vidim devojku kojoj je 3/4 dojke da ne kažem sise van ležišta, tako reći cela.. Ona ide meni u susret, dižem prst i kažem "Izvini...", ona me gleda, verovatno očekujući da joj objasnim smisao života, ali morao sam da je razočaram. Sve što sam rekao bilo je: "..ispala ti je sisa..".. Pogledala me u smislu "jel moguće da ti tako dosadno", a zatim je za svaki slučaj spustila pogled, podelivši histeriju sa svojom drugaricom.
Dolazimo pred ulaz, mnogo je securitate-e. Svi su ćelavi, istetovirani, tu pre svega mislim na ove "glavne" koji su bili na osetljivijim položajima. Ogromnih mišića, verovatno suprotno srazmernih mozgova, u svakom slučaju sa opakim tamnim 'čalama i odnosom prema ljudima kao da su u najmanju ruku tu da otežaju a ne olakšaju ulaz. Kad je krenuo upad, uđosmo, izbacismo narukvice ortaĆima, potom se skupismo svi, posedasmo, pokisnusmo, i tu negde počinje da se javlja sa bine Ritam Nereda. Odlazimo ispred bine, i slušamo sasvim, sasvim solidan nastup jedne od poslednjih mohikanaca kvalitetnog zvuka na domaćoj gitarskoj sceni. Ređaju se hitići, ozvučenje je sjajno, a i oni deluju moćno, usvirano, i rezultat je odličan prijem kod ipak još malobrojne publike. Sve sam čuo, od Boje se, do legendardnog puta beznađa, ostaje žal što ne čuh i "ne". Negde između Njih i Edo Majke krenuo je još jači i duži pljusak koji je namokrio i one delove tela i obuće koji su se maločas provukli. Mokri smo, blatnjavi, al' briga nas.
Edo Majka - iznenađenje dana. Sjajan nastup, čovek deluje na bini opušteno, spontano, nenametljivo, odlična svirka, a i koketiranje sa publikom nailazi na dobar odziv. Verujem da niko nije mogao da ima loš komentar na bilo koji aspekt njihove svirke.
Nastupa Kiril a ja tu vidim priliku da odem da obavim fiziološke potrebe i pride pazarim Hot Dožove za ekipu. Kupovinu hrane sam već 2 puta eskivirao jer je na 2 štanda /od kojih jedan nije radio tj nije mogao da kuva/ bilo barem 50 ljudi. Ovoga puta sam bio odlučniji, baterije su morale da se napune, stao sam u red, i odlučio da strpljivo sačekam svoju hrenovku ne sluteći koliko će mi za istu trebati. Pitam se, da li je normalno da na koncertu pardon festivalu za 100.000 budu 2 x 2 štanda sa viršlama a 145 da se kupi piva i ostalo, kao da ljudi za glad ne znaju koliko za žeđ. Šlag na tortu su 2 lika koja su viršle pravila tempom kojim bi stigao da napravim obrok za 12 ljudi sa sve toplim hladnim glavnim predjelom i jelom + desert. Katastrofa. Odjednom je tako teško iseći kiflu na pola. Ljudi su očajni, ali i tu, kao i celog dana pozitiva preovlađuje, pa počinjemo da se sprdamo sami sa sobom , valjda i pomalo sretni jer ćemo ipak staviti nešto usta posle tog mrcvarenja. Još 1 plus za organizatora.
Vraćam se, praši kasabian, bend o kome ne znam apsolutno ništa. Momci se trude, ali neki malo jači Engleski pop-šta-ja-znam-šta-je ne uspeva da dopre do šire mase. Nepovezano sa kvalitetom, ljudi se teško ovde identifikuju sa novim stvarima, ja prvi, ipak, ljudi su se i više nego trudili u svakom smislu. Kraj, svi čekamo ono za šta smo došli.
Red Hot Chili Peppers kasni nekih 45 minuta, tu negde, ali kada su se pojavili, verujem da su svi to automatski smetnuli sa uma. Kreće kako sam i predviđao, nekim psihodeličnim instrumentalom sa prelaskom u cant stop. Očekivano, ali solidno za početak. Prati je Dani California, a posle nje i najgora pesma Peppersa svih vremena "Scar Tissue", pošto mi je otkinula 3, 4 minuta voljenog certa, sada je još više predmet moje anti ljubavi. Za njim ide i Charlie, još jedna sporija stvar, i još jedna pesma manje za ispunjenje nekh mojih očekivanja. Ready Made je sledeća, volim je zbog energičnog i agresivnog "ulaza", pa mi i ne smeta toliko ali to je prvi momenat kada sam pomislio: "Čekaj... Ovo nije ono što sam očekivao". O razlozima tome, niže. Throw away youre television mi je prijala zbog sjajne bas linije, volim tu pesmu i prijalo mi je da je čujem uživo. A onda još jedan down sa "Snow", prati je Johnov solo nastup tj prepev Abba-ine "S.O.S", lepo zvuči, donekle i dirljivo. OndaK iznenađenje - Higher Ground, i ako sam očekivao starijih stvari, nisam očekivao nju. Super. "Povratak na planetu zemlju" sledi sa "She's only 18". Počinjem da se nerviram. Vremena je sve manje, a stvari koje bi da čujem pre onih koje su mi servirane je hrpa. Potom nas je Flea "pozdravio" kroz svoju malu bass solažicu.. Kreće Californications, još jedna "balada", još jedna od pesama uz koju mi je ipak teško da izbacim svu energiju koju sam akumulirao slušajući svakodnevne najave o koncertu veka, najboljem koncertu svih vremena na ovim prostorima i slušajući i ostale vešte marketinške trikove, kako se nažalost ispostavilo. By The Way vadi stvar, a onda je i Kidis progovorio po prvi put: Good Night. Sledi fijuuuu, zviiiizzzz, uaaaaa, i Pepperone se vraćaju na bis. Kreće Give it Away, i masa konačno izgleda onako kako treba da izgleda na koncertu jednog od najboljih bendova na svetu. Svi skaču, adrenalin je konačno prošpartao venama svih nas, konačno smo više u vazduhu nego na zemlji. A onda, drugo, definitivno doviđenja. Ćao i vama, vidimo se u nekom drugom životu...
Upaljena svetla na bini i ljudi koji su počeli da sklanjaju opremu otklonili su nadu i najvećih optimista da koncert nije završen. Kako se koncert završio, tako je počelo takmićenje ko frljne flašicu na binu sa najveće daljine. Kiša flašica od vode pada na one koji to nisu zaslužili. Oni koji su zaslužili su verovatno ako ne u VIP loži, a ono u svojim kancelarijama smišljajući šta raditi sa namlaćenim parama.
Ništa, krećemo polako, počinje i vetrić da duva, prati ga pljusak.. Kisnem treći put tog dana, no koncert više ne čekam, pa nema šta da mi otkloni loše misli, ostalo mi je samo da se nerviram. Nije da mi je problem da kisnem, ali svaki put kad je kiša padala tog dana, imao sam utisak kao da svaka kap ima pola litre vode, svaka je bila velika i teška. I mnogo mokra. Izašli smo na jedan od izlaza, i krenusmo više nagađajući a manje sa pravim saznanjem gde idemo ka kolima. Srećom, došli smo među prvima, i imali smo jasan orijentir po kome smo tražili kola, posle nekih 15 minuta ih nađosmo. Vic dana je razmišljanje: "Daj malo da iscooliramo, da se osušimo pre nego što krenemo". I tako smo mi krenuli sa tog istog mesta posle 2 sata, ne svojom voljom, naravno. Živim 10km od Inđije, a putovao sam 4 sata do kuće. Na parkingu nikog živog da masi kaže kuda šta kako, zauzeli ljudi busije, ili je jednostavno razbežali glavom bez obzira, a 10.000 automobila neka se snalazi na 1 putu. Dobro, ko da je parking 500 dinara, pa da se može tim ljudima platiti da odrade svoj deo posla...
E sad..
Iako pišem ovo 5 dana posle koncerta, bura se i dalje ne stišava... Prvi problemi bili su sa trajanjem koncerta koji je trajao oko sat i 20 minuta iako je bilo najavljivano "oko 2 sata svirke ili minimum 20 pesama" a to je citat koji je autor ovog texta čuo na radiju B92 dan pre koncerta u emisiji u kojoj su gostovali Goran Ješić i neko od glavnih ljudi iz same organizacije, ne sećam se tačno ko. Kasnije, na istoj mediskoj kući smo saznali od nekoga iz Exit Tima da je potpisano minimum 70 minuta svirke, i naravno, ostaje ponovo retoričko pitanje: zašto je na sva usta najavljivano 2 sata svirke, ako je potpisano minimum 70 minuta? Da su rekli biće barem 70 minuta, niko ne bi mogao da se buni, jer bi znao sa čime ima posla, ovako je narod taj koji je ostao obmanut, razočaran u svoje idole ni krive ni dužne, ostavljen da čeka neku drugu priliku za eventualan popravni koji ćemo, svi znamo, verovatno jako teško dočekati u skorije vreme.
Da ne bih duljio, sumiraću utiske, naravno svoje, maximalno subjektivne, proveo sam tamo ceo dan pa mislim da sam barem malo kompetentan ;) Idemo:
NEGATIVNI:
1. Dođosmo (tj zakasnili smo, hteli smo da dođemo oko pola 11)negde oko, hm, 12. Želeli smo u Fan Pit. Nekako sam mišljenja da svako ko je bilo koji "jači" koncert odgledao bliže bini skontao je da je sve ostalo nedoraslo tom ugođaju, samim tim i gledanje certa iz prevelikih uglova, dvogledima, dok gledate 4 lika na bini koji nešto rade, ne razaznajući tačno ko je i šta.
Umesto do 2 čekali smo do 3 /ne znam zašto/ po najgorem mogućem suncu. Pa dobro, koncert se najavio pre samo 4 meseca. Pri ulazu se nas 4 podelilo, nas 2 smo uspeli da uzmemo narukvice za fan pit, druga dvojica nisu. Koga briga, zbog toga su samo došli tako rano. Šta sa ljudima koji nisu tako blizu Inđije kao mi, koji su bili u kampovima, spavali u šatorima sa ciljem da vide omiljeni bend iz fan pita a koji su na isti način ostali bez istog? Zato je muž moje srednjoškolske drugarice imao kući kesu sa 100 komada, da ne govorim kojim putem je došao do iste, veze vezice, ovo ono...
2. Idiotsko obezbeđenje, koje je u više navrata primenjivalo silu krajnje nepotrebno, pa čak i nad devojkama, i zavodeći svoj neki režim strahovlade.. Verovatno je biti u obezbeđenju nečeg i mogućnost "komandovanja" nekome predstavljalo sam zenit života tih ljudi, pa je to valjalo iskoristiti. O ne puštanju ljudi u fan pit sa narukvicama da ne govorim. Koja jebena glupost?!
3. U 3 navrata sam išao da kupim da jedem viršle, jedinu hranu na "Festu". Čujem da je neko kupovao i sendviče, na našoj strani, toga nije bilo. Prva dva puta sam odustao jer od ne znam koliko hiljada zaposlenih na koncertu, posao da prodaju i prave Hot Dogove dobila su dva najsmotanija čoveka u kosmosu. Da ne govorim da je red svaki put bio oko 30-50 ljudi, a da jedan od dva "mobilna šporeta" za kuvanje nije radio. Treći put sam bio uporniji jer nisam ništa jeo ceo dan, i moralo se /pa i nije baš/ nakupiti energije za cert. 60 minuta vremena je bilo potrebno obaviti tu istorijsku kupovinu. Zato je za alkose i pivopije bilo postavljeno x y z štandova, ne daj bože da neko ostane trezan. Ili je teško ako si već organizovao celodnevni festival da predvidiš da će ti ljudi trebati nešto i da smažu.
4. Sam koncert je počeo sa skoro jednosatnim zakašnjenjem.
5. Repertoar, po mom skromnom mišljenju katastrofalan izbor. Charlie, She's only 18, Scar Tissue, Snow su sve samo ne pesme za interakciju sa publikom. Nije li to smisao "koncerta"? Gde su Parallel universe, around the world, Suck My Kiss, Blood Shugar Sex Magic, Get on top.. Tja, možda su stvarno i vredni svih onih titula kojima su počašćeni na raznim forumima, Holivudski šminkeri, etc... Pod odlaskom na koncert jednog ovakvog benda, a nema smisla govoriti o veličin Peppersa, ne mogu a da ne podrazumevam jednu nuklearnu exploziju energije, kolektivnu katarzu svih prisutnih, i čuveni feeling da to mesto gde ste tada, ne postoji mesto na planeti zemlji koje može da zameni. Ovog puta, to je nažalost, barem u mom slučaju izostalo, delimično i zbog:
6. Katastrofalan odnos sa publikom. Da li ja živim neku svoju bajku kada očekujem da bend koji nikad nije svirao u ovoj jadnoj i napaćenoj državici treba da se obrati publici sa barem nekim od stereotipa tipa "Good Evening, Serbia", kako ste ljudi, whats' up, what's new in Serbia, šta god ali da stvoriš barem prividni utisak da nisi tu samo da zgrabiš pare i nestaneš glavom bez obzira. Nije to bilo koji koncert bilo kada, to su Peppersi, ljudi koji su obeležili svetsku muzičku scenu i to rade dan danas, to je bend čiji su diskovi u ovoj zemlji izvrteni milijardu puta, verovatno u "onim" vremenima ni ne sluteći da ćemo imati priliku neke od tih pesama da čujemo i uživo.. Kako god, mislim da tih par rečenica nije bilo teško "odapeti". Ovako sam ostao prazan, osećajući se pomalo namagarčen tj kao statista u nečijoj misiji koja nema nijedan drugi smisao osim ispunjenja tamo nekim ugovorom dogovorenih obaveza.
7. Organizacija odlazaka. Naravno, jasno je kao dan da je kiša napravila jednu ogromnu pometnju i prouzrokovala mnogo problema svima tamo što je u mnogome doprinelo nezadovoljstvu mnogih. 10.000 ljudi puta 500 dinara (ne računajući autobuse) je 5.000.000 dinara. Da li je bilo moguće od tih para snadbeti radnike na parkingu nekim kabanicama, sve u skladu sa poznatim najavama "najorganizovanijeg događaja ikad".. Da li su ti ljudi koji su vodili računa o parkiranju plaćeni za to, i gde su bili kada su bili najpotrebniji? Gde je bila policija? Ili su orgaizatori napravili previd pa nisu razvili scenario za situaciju "šta ako padne kiša"?.. Ili su predvideli to, pa su rekli "valjda neće"?... Katastrofa.
8. Podmetačina veka i 45 minuta kraća svirka od 2satne koja je mesecima najavljivana.
Potpisano je MINIMUM 70 minuta, zašto tako i nije prezentovano ljudima da znaju za šta daju pare? Zašto je reklamiran koncert peppersa ako je u pitanju Festival? Ako je u pitanju festival, zašto na karti piše samo RHCP i Casabian? Zašto je izašlo x obaveštenja bolestan ovaj onaj Mika Pera Žika, Nasa najavila kišu, svađa u menadžmentu, i još x priča kojih smo se naslušali ako je već to "najnormalnija" stvat što je svirka trajala koliko jeste?...
Možda neke od ovih stvari gorenavedneih deluju banalno, ali kada se sve saberu na jedno mesto, za mene lično predstavljaju sve samo ne organizaciju kakva nam je najavljena.
Pozitivne stvari:
1. Svirka kao sama svirka je fenomenalna. Tražiti zamerke u tome bilo bi idotski, Flea-ino "bassovanje", Frušanteove solaže su stvari koje su pojam za sebe, nešto najbolje od muzike.
2. Drago mi je što sam čuo Ritam Nereda, a pogotovu Edo Majka-u, obožavam kombinaciju repa i čvrstog zvuka, iznenađenje dana, rekoh već, sjajno.
3. Extra provod sa društvom, zezanje sa masom, u čekanju, pri kupovini hot-dogova, deljenje pozitivne energije sa ljudima koje sam verovatno video tad i nikad više.
Da li sam ja očekivao previše? Moguće i da jesam. Bio sam na koncertu velikih bendova i mislio sam da ću da explodiram. A ovo što sam dobio to jednostavno nije to. Da li sam lud što sam očekivao barem malo više želje od benda da izađe u susret publici sa kojom se prvi put sreće kako repertoarom, tako i ponašanjem i odnosom sa publikom..? Željom da se ista animira, ne zažali za plaćenim parama, da sa istom podeli emociju, energiju, momenat, toliko čekan i vredan?... Možda sam se i tu zajebao. Za sve postoji prvi put pa i za skroman /da ne kažem loš/ provod na koncertu benda kakav je Red Hot Chili Peppers.
'vako to beše:
1.Intro
2.Can't Stop
3.Dani California
4.Scar Tissue
5.Charlie
6.Jam
7.Readymade
8.Flea solo
9.Throw away your TV
10.Snow
11.John Solo (S.O.S)
12.Higher Ground
13.She's Only 18
14.London Calling/Right On Time
16.Flea solo (I love you people)
17.Don't Forget Me
18.Californication
19.By The Way
Bissss:
20.Give it Away
A ovako to beše u slici:
http://picasaweb.google.com/maricmilan/RedHotChiliPeppersIndjia07
Wednesday, May 09, 2007
Intermmezzo
Ok, priznajem, mojoj lenjosti nema kraja... Koliko vremena provedem na netu, što kući što na poslu, a ne nažvrljati ništa još od "Mejdenskog" posta, stvarno je sramotno. Uvek patim za nekim maximalno motivisajućim elementima koji bi izvukli sav spisateljski talenat iz mog pera, ali ako to nije ni Toma Nikolić kao predsednik skupštine, i zvaničeno samopoklamovanje DSS-a šljamom kakav su svi normalni ljudi odavno znali da oni jesu - onda stvarno imam krizu inspiracije. Ili to jednostavno nije ništa novo.
Zato sam bio vredan i kao zahvalnicu svim dobrim ljudima koji troše bandwith da bi uploadovali svoje kolekcije koječega i delili ih po netu a samim tim omogućili i meni da se domognem nekih zlata vrednih stvari - napravio ovo: www.projectmarcuss.blogspot.com. U pitanju je blog koji već sadrži veliki deo stvari koje sam uploadovao na net, a dosta toga je u planu da se doda. Ima 100-ak filmova, par serija, nešto malo muzike, pretežno komercijalne, pa ako imate brži net i niste član anti fan cluba: "I hate rapidshare.com" - bacite oko, verovatno ćete naći nešto zanimljivo. Link šibnite ljudima od poverenja, nećete valjda da autor ovog bloga završi u ćorku. :)
Šta da vam kažem. Glavu gore, ne palite TV, izbegavajte čitanje dnevnih novina, surf po info sajtovima može biti koban po nervni sistem, i psihološko stanje, vreme je manje više takvo, da je najbolje ne znati kakvo je. Učaurite se, zavorite sva vrata za sobom i budite sigurni da dobro dihtuju. Ne dajte da vam idioti oko, pored, iza vas, a polako i nad vama narušavaju pozitivnu prolećnu karmu i vedar duh. Evo primer: :))))) :)
Za neki opsežniji session ipak ćete malo pričekati, neću da vas slažem da neki vapaji u komentarima neće ubrzati stvar. :p
Za kraj, ostavimo temu za razmišljanje. Evo ga novi predsednik skupštine:
Izabrao ga je ovaj:
Sad uzmite vaše pasoše i predajte zahtev za vizu najbližoj ambasadi.
Zato sam bio vredan i kao zahvalnicu svim dobrim ljudima koji troše bandwith da bi uploadovali svoje kolekcije koječega i delili ih po netu a samim tim omogućili i meni da se domognem nekih zlata vrednih stvari - napravio ovo: www.projectmarcuss.blogspot.com. U pitanju je blog koji već sadrži veliki deo stvari koje sam uploadovao na net, a dosta toga je u planu da se doda. Ima 100-ak filmova, par serija, nešto malo muzike, pretežno komercijalne, pa ako imate brži net i niste član anti fan cluba: "I hate rapidshare.com" - bacite oko, verovatno ćete naći nešto zanimljivo. Link šibnite ljudima od poverenja, nećete valjda da autor ovog bloga završi u ćorku. :)
Šta da vam kažem. Glavu gore, ne palite TV, izbegavajte čitanje dnevnih novina, surf po info sajtovima može biti koban po nervni sistem, i psihološko stanje, vreme je manje više takvo, da je najbolje ne znati kakvo je. Učaurite se, zavorite sva vrata za sobom i budite sigurni da dobro dihtuju. Ne dajte da vam idioti oko, pored, iza vas, a polako i nad vama narušavaju pozitivnu prolećnu karmu i vedar duh. Evo primer: :))))) :)
Za neki opsežniji session ipak ćete malo pričekati, neću da vas slažem da neki vapaji u komentarima neće ubrzati stvar. :p
Za kraj, ostavimo temu za razmišljanje. Evo ga novi predsednik skupštine:
Izabrao ga je ovaj:
Sad uzmite vaše pasoše i predajte zahtev za vizu najbližoj ambasadi.
Monday, March 12, 2007
Iron Maiden, 14.03.2007, Beograd, Sajam, Hala 1
Sve je počelo krajem 80-ih dok sam još bio vrlo mlad kada su prvi zvuci Mejdena doprli do mojih ušnih školjki. Od tada pa do dan danas traje večna ljubav, malo poljuljanja sa poslednja 2 albuma, ali kao što svi znamo, prva ljubav zaborava nema, a pogotovu ona koja nam je priuštila stotine i stotine sati extravagantnog muzičkog ugođaja od kojeg nas je delilo samo jedno dugme - play. Mejdeni i ja se družismo svih ovih godina, ne baš svakodnevno, ali uvek dovoljno da ne
zaboravimo jedno na drugo.
Kulminacija našeg odnosa bejaše 04.06.2004. Konačno smo se upoznali na Petofi Čarnok stadionu u Budimpešti. Naravno, nije se imalo para za to putešestvije, najbolje stvari se uvek pojavljuju kada je finansiska situacija klimava, ali bivši mi bend se raspao tih dana i nije bilo razloga da žalim za činelu krašericu za koju se dobilo nekih 60e, taman za... Ispostavilo se jedan od najboljih događaja mog života.
Pošto se putovalo noću, noć pre toga sam malo "zaglavio" nadajući se da ću lakše da zaspim u busu, i eventualno nadoknadim neprespavano, ali naravno, ništa od toga se nije desilo. Oka nisam sklopio, u Budimpeštu smo stigli oko 7h i šetali se do nekih 18h, na stadion smo stigli ne osećajući noge, umorni, ali željni, pre svega. Seli smo na tribine, levo od bine sa sasvim solidnim pregledom situacije. Osećaj blaženstva kada sam seo i konačno opustio mišiće tela jasno je govorio da je to mesto sa kog ću da posmatram koncert. Međutim, trebalo je jedna i po sekunda govora naratora pred "number of the beast" da me demantuje, sleteo sam do terena, bacio se preko ograde na glave razuzdane mase, i vožnja je mogla da krene.. Vožnja kroz najlepše delove muzike, sebe, svojih emocija, svog bića, svog postojanja, svog srca, svoje duše i svog tela.
Naravno, škola je izučena... Kada je osvanula informacija da Mejdeni dolaze, nije bilo dilema. Karta je naručena istog momenta, nije bilo potrebno prodati ništa, samo je trebalo imati čelične živce, izboriti se sa tremom i iščekivanjem dok nije osvanuo sudnji dan..
Pošto me buraz i komša pokupiše sa posla, krenusmo put sajma. Zahvaljujući iskusnom starom asu za volanom, zauzeto je odlično mesto, lagano nađosmo parking, i spustismo se do sajma. Odmah unutra. Pored svih obaveštenja o zabrani unosa "snimača slike i zvuka" kao i digitalnih aparata, ja sam znao da će neke trajne uspomene morati da završe na mom Hard Disku, te se nisam libio da pohranim digitalca u ćega, ponajviše u predelu "međuguznom". Ako će već da ga nađe, neka se pomuči. A i ako će da pipa genitalije 30.000 ljudi, i ako će da zavlači ruke tamo odakle izlaze Braonski Džinovski Crvi, onda je zaista glupo da čovek ništa ne pronađe. Ironija je da sam najbolje fotke napravio sa mobilnim, ali nema veze, bar sam se rešio svih potencijalnih pozajmljivača digitalca.
18:15
Uđosmo unutra. Mase ni malo ni puno, sa obzirom da je tek predgrupa najavljena za 20h. Malo smo blejali na ogradi, i pošto se već poprilično mase skupilo ispred bine, odlučio sam da se upustim u "borbu za prve redove". Jebeš bre koncert koji se ne gleda iz prvih redova. Dođu ljudi posle 20 godina, ja treba da ih gledam sa 100m, ma nema šanse. Međutim, kao i sve ostalo u životu, i ovo je bilo mnogo lakše reći i pomisliti nego učiniti, prepreke su postojale, mnoge,
i pojavljivale su se sa svakom savladanom. No krenimo redom...
18:30
Prvi položaj koji sam zauzeo bio je nekih 40m od bine oko pola 7, dakle sat i po pre početka predgrupe. Sama pomisao da ćete da stojite u narednih sat i po ne radeći ništa osim što ćete eventualno da zaradite proširene vene - malo ume da demorališe. Polako počinjem da se suočavam sa tužnom činjenicom da će jedini Dickinson koga ću videti danas biti onaj od nekih 10ak santimetara, daleko ispred mene. Gužva počinje da bude nesnosna, ljudi je sve više, proporcionalno manje kiseonika. Da nije blagih naleta hladnog vazduha koji ne znam odakle i na koji način se pojavljivao, mislim da bi bilo mrtihv, garant se neki jadni astmatičar zabio u prvi red gde čami da vidi svoje idole. Moja prva busija u publici nije mogla da bude na "boljem" mestu. Sa moje leve strane grupa ljudi je posedala, kao da treba da zavrte flašu i zaigraju "masne fote" svakog sekunda. TAČNO ispred mene - lik koji ima cirka 2.05m. Bukvalno. Kakva gužva je bila možete zamisliti kada je situacija bila takva da nisam mogao da mrdnem sa tog mesta. Znate da uvek u ovim prilikama može "barem još malo" da se probije napred, ali ne... Ovo nije taj dan, ja sam 40m od bine, a ispred mene je Vlade Divac. Ne mogu da izvadim više ni telefon. Ako mogu, ne mogu da kuckam poruku. I ako mogu, to je nemoguće pročitati. Nema veze, moramo biti jaki. Mejdeni su ispred mene za 2h. Nothing Else Matters.
U jednom od mnogih očajnih napada marve iz poslednjih redova, tj besomučnog guranja
koje krene lančano, i gde jednostavno masa počne da leti na sve strane, uspeo sam da se oslobodim Vlade Divca. Bina je i dalje daleko, ali pod naletom emocija usled ratosiljanja one bandere ispred sebe, kao da mi je ispred nosa. Ko zna, ako rulja navali još koji put, možda se izborim za još koji metar. Pogotovu imajući u vidu biće koje je sada ispred mene. Lik od nekih 190cm (ortak je danas napravio divnu opservaciju: "Jebote, jesi video koliko visokih ljudi na koncertu?" - ja se apsolutno slažem, sa svojih 185, osećao sam se skoro pa kao pigmej na košarkaškoj utakmici) i skoro pa isto toliko kila, sa divnom razbarušenom frizurom od čijeg dodira sam morao da bežim povlačeći glavu unazad. Ali sve je ok, čovek je višlji od mene, i ja bi voleo da imam 190, voleo bi i da imam malo jaču kosu nego što imam, ali činjenica da je smrdeo na sve smradove ovog sveta, tu sam već imao problem. Bolji miris se i nije mogao očekivati od standardne kombinacije koju čine čizme, crne pantalone, crni dux i preko njega crna majica. Sjajna kombinacija za skupove od 30.000 ljudi u praktično, najobičnijem brlogu što uopšte nije daleko od istine jer samo brlog može da se dobije kada se toliko ljudi strpa u onu rupu. Dakle, situacija je takva, imam milion ljudi oko sebe, ne mogu da se pomerim u najbukvalnijem smislu reči, a ispred mene je najsmrdljivi čovek kosmosa. Izbeći ga pod hitno. Onda, kao sa neba da je sišao, pojavio se radnik obezbeđenja, koji se snažno gurao kroz masu sa legitimacijom visoko podignutom, i sa još dve kolege koje užurbano žure ka bini gurajući i sklanjajući sve pred sobom. Oh, i ja sam obezbeđenje, naravno. Stajem u vozić i odjednom se dešava sve o čemu sam sanjao proteklih sat i nešto. Metar za metrom, sve sam bliži bini. Ah, kakvog li blaženstva. Osuđujući pogledi me hvataju sa svih strana, ali sorry ljudi, ko da ne znate gde ste. Mejdeni sviraju, svi se borimo za isto, prvi redovi su prioritet, sva sredstva su dozvoljena... I vi bi meni uradili isto, nećemo da se lažemo. Jedna devojka koja je skontala da sam u suštini slepi putnik u toj koloni je dobacila svojoj drugarici, više šaljivo i kroz smeh: "ovaj mi ne deluje kao obezbeđenje", pa sam kulturno odgovorio: "Naravno da nisam... Ja sam obezbeđenje obezbeđenja..." Lepo se nasmejala, a ja bejah zadovoljan svojom replikom. Posle par metara ispred mene se pojavila grdosija koja je bila spremna da mi završi putovanje, pa sam se ukopao nekih 10ak m od bine.
Da mi je neko pričao pre sat i po da ću tu da završim, rekao bi mu da laže. Ko pas.
20:00h
A onda predgrupa. Sunce ti žarko, kakvog li đubreta… Sve mi je delovalo na grand i Pink.
Dobra riba koja peva, dok je sve ostalo totalno sranje. Prazno, mrtvo, monotono, bez energije, bez života, bez emocije. Naravno, sledeći su Mejdeni, pa sam svestan da moj gnev prevazilazi objektivnost, ali nijedna osim negativnih emocija u meni se ne javlja. Imajući u vidu da sam na putu do mesta na kome sam preživeo Vladu Divca, gospodina Smrada, 2 sata stajanja, razumite moj bes.
21.ooh i koji minut preko...
A onda mrak.
A onda haos.
Diže se zavesa, evo ih Mejdeni, 10 metara od mene, uvek lepa pomisao. Nova pesma, naravno. Mejdeni praktikuju da scenografiju, pa i koreografiju rade praktično isto za celu turneju. Tako je bilo i sa gorepomenutim certom u Budimpešti. Par meseci pre njega sam gledao Rock In Rio dvd i SVE apsolutno SVE je bilo isto. Znao sam da će i ovde slučaj biti isti, set listu sam znao mnogo pre samog koncerta samim tim i to da su prve tri pesme sa novog albuma. Koja glupost. Nema te 20 godina umesto da sa prvih par stvari nateraš publiku da izazove zemljotres, da 30.000 doživi vrhunac, ti smaraš. Šta, ja ću da čujem 3 pesme sa novog albuma, pa ću kupim CD posle, majicu sa "logom" novog albuma, mislim, nema šanse. Svi čekamo jedno, svi živimo za jedno, a to su stari hitovi. Trebalo je da prođe 3 pesme da bi to i dočekali. 4. stvar - Wratchild. Sve je ok, ali naravno, može to mnogo bolje. The Tropper. Sunce ti jebem. Dickinson oblači mundirsko odelo, trči po platformi na bini mahajući Engleskom zastavom. Svi smo jedno, svi ćelavci i kosijaneri oko mene su moji prijatelji, svi istetovirani i izbušeni likovi sa po 5 alki oko jedne usne takođe, njihov smrad je moj smrad, njihov znoj je moj znoj, njihova glava je i moja glava, njihove emocije su i moje... Ima nas 30 tisuća, ali smo svi jedan. I niko od nas ne bi bio nigde na planeti zemlji u tom trenutku osim tu gde je baš tad. Još 2 smarajuće nove pesme nas vraćaju na planetu zemlju. Verovatno sam subjektivan, ali u ovom slučaju svaka "nova" je sinonim za "sranje" pesma. Egoista sam, ne zanima me. Hoću hitove, i to je to.
Glas iz prologa "Number of the beast" mi reče šta sledi. I opet sve isto, skakanje, neko mi zgazio patiku koja skoro da je pala, Isusovim mukama je ponovo vraćam na nogu... Pokušavam da uslikam nešto, ali letim levo desno, kao žito na vetru. Opštu raspomamu prisutnih koristim da se manirima jednog treznog, neuduvanog i atletski građenog Maiden fana kroz masu onih koji nisu takvi primaknem do samog prvog reda. Mimoilazio sam ih kao Bojan Križaj skijaške kapije u cvatu svoje karijere. Ta daaaa! Evo ga Dickinson par metara ispred mene, raširenih nogu na dva "monitora", prevlači prstom preko mase. Uf, kako je dobro. Par metara levo Steve Harris stegnutim zubima peva text pesme, gleda masu. Ne, mislim, taj čovek je rođen sa bas gitarom u ruci. Michael Jordan je rođen da pika basket, Ronaldinjo da cepa fucu, On je rođen da bude basista, to se vidi u svakom njegovom pokretu, u svakoj okinutoj žici, u svakoj sekundi njegovog performansa. Sledi Fear of the dark. Ima li bolje pesme za izvođenje uživo u kosmosu? Nema. SVI pevaju čuveno horsko "Ooooooo" u ritmu pesme, ruke su u vazduhu, svi smo to gledali na njihovim koncertima x puta, svi smo urlali taj deo u svojim sobama, sada smo mi ti koji čine tu pesmu pesmom. Minijatura, savršenstvo. Slede Run to the hils i Iron Maiden. Divljam, skačem, vrištim, urlam, mašem rukama, nogama, srećan kao niko. Tad u tim trenucima, vaš život dobija pun smisao. Materijalizuje se svet oko vas u nešto što bi vi voleli svet da bude.
Sve što želite u tom trenutku - imate.
Kao neminovna posledica tog divljanja i svih navedenih radnji, ooogromnim brojem ljudi u Hali, blizini bine, reflektorima, i najužarenijem delu mase koja je najaktivnija a samim tim i najviše vazduha troši hvatam sebe kako u par navrata moram da zastanem da dođem do kiseonika pomišljajući da nije nemoguće da se onesvestim. Ali ne vredi, setim se šta sam sve preživeo
u borbi za prvi red, i jasno je da neću to sebi dozvoliti, ne sad.. Malo odmora, pre bisa.
A kao bis, prva stvar - 2 minutes 2 midnight. Dosta mi je skakanja. Raširio sam ruke, zabacio
glavu unazad i prepustio se masi. Katarza. Lepo mi je, neopisivo mi je lepo. Mirujem, a opet, iskočio bi iz kože. Drugi deo pesme me ipak tera da iz nokta na malom prstu desnog stopala izvučem još koji promil snage, još koji put poskočim. A onda, sve što sam čekao. The evil that man do.
Umoran, iscrpljen, dehidrirao totalno, JA?
Slagao vas neko.
Skačem kao kengur, i opet vrištim, i pevam, pa se jednostavno derem, u meni je toliko pozitivnog da postoji realna opasnost od explozije. Kako se pesma završila, jedino što u mom telu radi je mozak, jedino me on drži na nogama. Polako počinjem da krećem ka "spoljnom svetu", ka vazduhu. Počinje Hallowed by the name, stajem tačno naspram zvučnika, i po prvi put osećam moć ozvučenja. Udara bas bubanj, organi se pomeraju, razdeljak na glavi prelazi na drugu stranu. Poskočio sam još koji put, otpevao još koji refren, i to je to...
So Long Maiden, nadam se da ćete do sledećeg gostovanja napraviti manju pauzu od 20 godina. "Some fuckin football stadion" se podrazumeva, kako reče Bruce...
Mrtav sam. Mrtav. U meni nema tečnosti, nema ničega, nema hrane iako sam jeo dva puta tog dana, postoji samo želja za nečim tečnim i svežim vazduhom. Masa stoji i vrišti, čekajući drugi bis, a meni ih žao, pošto su šanse da to dočekaju nikakve. Na izlazima mini Hejsel, postoji evidenta želja prisutnih da se obori svetski rekord na vremenu provedenom u napuštanju hale posle nekog koncerta. Ako je nešto mana koncerta to je mesto održavanja. Samo debil posle ovog pomora može da organizuje sličnu manifestaciju na ovom mestu. Tu je obezbeđenje, celokupna konstrukcija se drma, sve se raspada. Srećom, izlazim napolje čitav i udišem svežeg vazduha, što mi donosi radosti odprilike kao prosečna linija koke džankiju u krizi. Dolazim malo sebi, skidam sa sebe majicu, nakvašenu sa telesnim tečnostima barem par stotina ljudi, iscedio sam sa nje sasvim solidnu baricu, i uputio se ka eventualnoj Oazi... VODEEEE!!! Kada sam naleteo na istu, sručio sam litru za nekih 30-ak sekundi + pola litre neke uboge "narandže" za gustiranje.
A onda u kola. Uz odvratni sajam, i malu zamerku na zvuk koji se mnogo bolje čuje sa strana a ne sa sredine srećan sam što sam uspeo barem jedan dan svog života u zemlji Srbiji da proživim BAŠ ONAKO kako bih ja voleo. Bio sam Evropa ta dva sata, bio sam svet, bio sam kosmopolita, bio sam domaćin jednom od najboljih bendova u istoriji muzike, bendu koji slušam skoro ceo život - bio sam Iron Maiden.
Sve sam to bio, a zahvaljujući sećanjima na ove momente biću srećan večno.
P.S. Dosta slika sa koncerta možete naći ovde:
http://picasaweb.google.com/maricmilan/IronMaidenInBg14032007
Obično cepidlačim, ali sam stavio i par mutnijih, išlo se na kvantitet. Ima par sasvim solidnih, pogotovu sa obzirom da je većina onih sa kojima sam zadovoljan slikana mobilnim telefonom. Kada gledate slike u galeriji, imate sa desne strane opciju "download in full size" - da bi kinuli sliku u punoj veličini...
Tuesday, January 02, 2007
Ode 2006, dođe Božić Bata, ode Veliki Bata...
Anketa, ukoliko niste lenji, poželjni odgovori u komentarima:
Nova godina za mene predstavlja:
1. Novu šansu, priliku da promenim neke stvari, sa nekima da krenem od početka...
2. ALKOHOL BRATEEEE! IMA SE ODVALIM!!!
3. Izvanrednu priliku da se unezverim od Sarme, svinjetine, i ruske Salate.
4. Opuštanje od naporne godine, svi su veseli i pozitivni i to mi prija.
5. Dan kao i svaki drugi.
6. Prilika da na ulicama grada osetim atmosferu u Vukovaru u trenucima najgorih borbi. Ok, nema kratera i ruševina, osim onih u mozgu i bubnim opnama.
Ja glasam za stavku 5, pa bi to bilo to o tome.
Incognito
Zajedno sa odlaskom dve tisuće i šeste otišao je iz naših života i Veliki Baja Brat. Sve nas je ubacio u mixer veliki podlac, gledali ne gledali, neminovno smo postajali deo te priče. Dođe ti neko na gajbu - "aj pusti velikog brata", u društvu se priča o Velikom bratu, koleginice na poslu - "aj pusti velikog brata", u novinama svakodnevni članci, Scandal i Svet ne propuštaju prilike da između picine dlake koja viri iz nečijeg minića ko je šatro "poznat" i oznojane Miške neke kobile na tezgi u nekoj Švajcarskoj diskoteci, naprave specijale posvećene ovom megalomanskom fenomenu.
Kuča velikog brata, obožavam ovako veseo enterijer, voleo bi da mi ovako izgleda dnevna soba
Jedini veći fenomen od samog Velikog brata je pobednik istog. Ivan Ljuba, povučeni momak, kulturan, obrazovan, ne loče, ne psuje, ne sisa voćke u trenucima raspusta zdravog razuma ili pak njegovog najiskrenijeg oblika... Dakle, totalno "out" sa aspekta profila velike većine onih koji imaju toliko vremena, živaca i para spremnih za trošak glasanja za svoje favorite. Srbija u malom, ravnomerno podeljena u psihe svih ostalih članova kuće za divno čudo prođe kao poraženi. Golijat izvisio ponovo...?
Dobar predznak pred izbore ili nešto drugo, u svakom slučaju, lepo je pobediti "ih" ovako "zvanično", gde je ama baš svako imao pravo izbora pod uslovom da ima mobitel. Ostaje večita dilema, šta li je uticalo na ovakav trijumf i ko mu je najviše kumovao,
Srpska elokvencija i dobar ukus (čitaj: razlikovanje seljaštva, idiotizma, i totalnih kulturoloških invalida od osnova zdravog razuma) ili pomamljene tinejdžerke opijene zgodnim i simpatičnim momkom.
Nego, poseban uspeh ovog bloga predstavlja činjenica da kad u Google All Mighty ukucate "vas pojam zivota" na sjajnom cetvrtom mestu nailazite na mesto na kom ste vi sada. Alo ljudi, 4. mesto od ziliona triliona sajtova, pa mislim, moraću češće da žvrljam. :)
Ako bih morao da sumiram proteklu godinu, kroz najbolje i/ili najgore stvari na ličnom nivou, bila bi to teška zadaća. Najgora stvar koja mi se desila je verovatno ta da sam mnogo više vremena u njoj proveo baveći se poslom, a ne samim sobom. Klasična situacija kada posao počne da vas radi više nego što vi radite njega. Doduše, vreme koje mi ostaje da se bavim samim sobom ne koristim na pravi način (delimično) pa je pitanje koliko su to osnovane žalopojke. Ako je nešto pozitivno, to je konačno ratosiljavanje nekih finansiskih repova, i mogućnost same pomisli na veće inveticije od par stotina jura znajući da nisu nemoguće. Sve u svemu, valjda je dobra
stvar ta, što se teško sećam loših stvari u 2006, pa da ne čačkam mečku, možda nešto i iskopam iz škrinje zaborava. A da, posle mnogo vremena, konačno sam video vodenu površinu veću od Dunava, no i o tome ste imali priliku da čitate ovde, pa da ne davim.
Elem, u novoj godini želim sebi, pardon, u novoj godini valjalo bi mi da odradim neke stvari koje nikako da se nakanim da odradim a čekaju mnogo više nego što bi smele. Shame on me, ja znam koje su. Vama želim sve što vam je potrebno, u skladu sa zaslugama, mislim, mora da postoji neka ravnoteža, ne može svako da ima sve...
Pogledajmo u budućnost, idealan kraj 2007:
- Srbija prvak Evrope u basketu
- Fudbalska Reprezentacija uzela medalju na EURO 2007
- Ugašena TV Pink
- Vojvodo Vojo ponovo štrajkovao glađu, ovoga puta uspešno
- DSS-a nema u novoj Vladi
- Zabranjeno objavljivanje kurira i pressa, glavni urednici krivično gonjeni i osuđeni
- Legija osuđen na 17 kazni od 40 godina (trenutno maximalna kazna)
- Marić Milan ima 50% veću platu u odnosu na kraj 2006, položio vozački ispit, posetio Italiju svojim kolima i uživao u prizorima Milana, Rima, Venecije i Firence, srećno se zaljubio, uzvraćeno naravno, kupio svoje sopstvene bubnjeve i sa svojim bendom odradio prve nastupe, uspešne - još pitaš.
Dosta, nek ostane nešto za 2008.
Eto, "umorih"!
Idem sada doma, blagosloven bio posao na kom mogu ovoliko da kuckam.
Do sledećeg pos(š)tovanja...
Nova godina za mene predstavlja:
1. Novu šansu, priliku da promenim neke stvari, sa nekima da krenem od početka...
2. ALKOHOL BRATEEEE! IMA SE ODVALIM!!!
3. Izvanrednu priliku da se unezverim od Sarme, svinjetine, i ruske Salate.
4. Opuštanje od naporne godine, svi su veseli i pozitivni i to mi prija.
5. Dan kao i svaki drugi.
6. Prilika da na ulicama grada osetim atmosferu u Vukovaru u trenucima najgorih borbi. Ok, nema kratera i ruševina, osim onih u mozgu i bubnim opnama.
Ja glasam za stavku 5, pa bi to bilo to o tome.
Incognito
Zajedno sa odlaskom dve tisuće i šeste otišao je iz naših života i Veliki Baja Brat. Sve nas je ubacio u mixer veliki podlac, gledali ne gledali, neminovno smo postajali deo te priče. Dođe ti neko na gajbu - "aj pusti velikog brata", u društvu se priča o Velikom bratu, koleginice na poslu - "aj pusti velikog brata", u novinama svakodnevni članci, Scandal i Svet ne propuštaju prilike da između picine dlake koja viri iz nečijeg minića ko je šatro "poznat" i oznojane Miške neke kobile na tezgi u nekoj Švajcarskoj diskoteci, naprave specijale posvećene ovom megalomanskom fenomenu.
Kuča velikog brata, obožavam ovako veseo enterijer, voleo bi da mi ovako izgleda dnevna soba
Jedini veći fenomen od samog Velikog brata je pobednik istog. Ivan Ljuba, povučeni momak, kulturan, obrazovan, ne loče, ne psuje, ne sisa voćke u trenucima raspusta zdravog razuma ili pak njegovog najiskrenijeg oblika... Dakle, totalno "out" sa aspekta profila velike većine onih koji imaju toliko vremena, živaca i para spremnih za trošak glasanja za svoje favorite. Srbija u malom, ravnomerno podeljena u psihe svih ostalih članova kuće za divno čudo prođe kao poraženi. Golijat izvisio ponovo...?
Dobar predznak pred izbore ili nešto drugo, u svakom slučaju, lepo je pobediti "ih" ovako "zvanično", gde je ama baš svako imao pravo izbora pod uslovom da ima mobitel. Ostaje večita dilema, šta li je uticalo na ovakav trijumf i ko mu je najviše kumovao,
Srpska elokvencija i dobar ukus (čitaj: razlikovanje seljaštva, idiotizma, i totalnih kulturoloških invalida od osnova zdravog razuma) ili pomamljene tinejdžerke opijene zgodnim i simpatičnim momkom.
Nego, poseban uspeh ovog bloga predstavlja činjenica da kad u Google All Mighty ukucate "vas pojam zivota" na sjajnom cetvrtom mestu nailazite na mesto na kom ste vi sada. Alo ljudi, 4. mesto od ziliona triliona sajtova, pa mislim, moraću češće da žvrljam. :)
Ako bih morao da sumiram proteklu godinu, kroz najbolje i/ili najgore stvari na ličnom nivou, bila bi to teška zadaća. Najgora stvar koja mi se desila je verovatno ta da sam mnogo više vremena u njoj proveo baveći se poslom, a ne samim sobom. Klasična situacija kada posao počne da vas radi više nego što vi radite njega. Doduše, vreme koje mi ostaje da se bavim samim sobom ne koristim na pravi način (delimično) pa je pitanje koliko su to osnovane žalopojke. Ako je nešto pozitivno, to je konačno ratosiljavanje nekih finansiskih repova, i mogućnost same pomisli na veće inveticije od par stotina jura znajući da nisu nemoguće. Sve u svemu, valjda je dobra
stvar ta, što se teško sećam loših stvari u 2006, pa da ne čačkam mečku, možda nešto i iskopam iz škrinje zaborava. A da, posle mnogo vremena, konačno sam video vodenu površinu veću od Dunava, no i o tome ste imali priliku da čitate ovde, pa da ne davim.
Elem, u novoj godini želim sebi, pardon, u novoj godini valjalo bi mi da odradim neke stvari koje nikako da se nakanim da odradim a čekaju mnogo više nego što bi smele. Shame on me, ja znam koje su. Vama želim sve što vam je potrebno, u skladu sa zaslugama, mislim, mora da postoji neka ravnoteža, ne može svako da ima sve...
Pogledajmo u budućnost, idealan kraj 2007:
- Srbija prvak Evrope u basketu
- Fudbalska Reprezentacija uzela medalju na EURO 2007
- Ugašena TV Pink
- Vojvodo Vojo ponovo štrajkovao glađu, ovoga puta uspešno
- DSS-a nema u novoj Vladi
- Zabranjeno objavljivanje kurira i pressa, glavni urednici krivično gonjeni i osuđeni
- Legija osuđen na 17 kazni od 40 godina (trenutno maximalna kazna)
- Marić Milan ima 50% veću platu u odnosu na kraj 2006, položio vozački ispit, posetio Italiju svojim kolima i uživao u prizorima Milana, Rima, Venecije i Firence, srećno se zaljubio, uzvraćeno naravno, kupio svoje sopstvene bubnjeve i sa svojim bendom odradio prve nastupe, uspešne - još pitaš.
Dosta, nek ostane nešto za 2008.
Eto, "umorih"!
Idem sada doma, blagosloven bio posao na kom mogu ovoliko da kuckam.
Do sledećeg pos(š)tovanja...
Tuesday, November 14, 2006
Voooooolimooo te, otadžbino naaaaašaaaaaaa.....!!!
Beše to zajebano vreme... 2 nedelje pre polaska sam saznao da mi je 3. jun neminovan datum polaska na odrađivanje duga otadžbini... Bio sam muško™, nisam hteo da budem prvi koji niiije otišao u vojsku i tako propustio jedinu pravu šansu da zaista "postane muško", odlučio da se ne zajebavam sa civilanom, život je tada tekao tako da mu je jedan time out van njega samog bio i više nego potreban... Dosadni stražarski dani, neograničeni višak slobodnog vremena i inspiracije koje je za ovaj text bilo toliko da sam mogao da izvozim zemljama istočne Evrope, kao i jedna Nokija 3650, moj verni prijatelj, Comrad, saborac i drugar u tim vojnim danima - svi oni su krivi za ono što ja sada iznosim pred vas...
Text inače objavljen u lokalnom Magazinu "Spin" i to na 2 od 100 dragocenih zarazno mirisnih masnih strana pod nazivom "Otadžbina te zove... Ponesi rukavice"
"Relativno kasno sam saznao da vojska SiCG računa na moj doprinos od juna 2004. Toliko kasno da udariti "krivinu" na taj poziv barem do septembra nikako nije bilo moguće... A da budem iskren, pre bi i otišao nego da ljude iz vojnog odseka molim za bilo sta. A i nemam jagnjiće, viskiće i ostale argumentiće potrebne za povoljan ishod pregovora.
What the hell, pomislio sam. Želeo sam da provedem leto kući, ali onda sam se setio da sam poslednjih 8 proveo u Staropazovačkom parku, a najveća vodena površina koju sam video za tih 8 godina bila je Inđiski bazen.
Elem, stvarno nisam imao problema sa onim malim plavim papirčetom koji mi je na prevaru uručen umesto paketa u pošti. Nisu me zeznuli, čisto da se zna, znao sam po šta idem... A na njemu: "Otadžbina te zove!" Mene? Kakva čast! Dalje: "Odazivanje na ovaj poziv niko vam ne moze uskratiti" Eh, ovde je već i sarkazam nepotreban? Ali ipak: Zamišljam scenu kako trčim na stanicu, a vojna policija je u poteri za mnom, ja dolazim do autobusa, oni me hvataju, ja se otimam, grebem, vičem: "pustite me, moja otadžina racuna na meneeee, kako da postanem čovek ako ne odem u vojsku?!", a oni pomamljeno urlaju u ritmu udaraca pendreka u moja leđa: "E nećeš u vojsku, neceš, neceš, neceš!"...
Dakle, odlazak u "Jna" sam primio, žargonski rečeno, "opušteno".Imam stvarno bolesnu maštu, neograničeni sam optimista, a moć autosugestije sam usavršio do te mere da ću uskoro davati časove iz iste materije, a prvi polaznici biće mi samoubice razočarane u život koje će posle tretmana pomišljati šta ih je nateralo na zle misli jer su oni zapravo bezgranično srećni ljudi. Zamišljao sam doživotne prijatelje, vikende kući (klasičan vojnički egotrip: vas nema-svi brinu, vi dodjete-svi srećni), pucanje iz topova, provod sa "klasićima"... Ali esencija ovog texta nije u tome šta sam zamišljao, već šta sam dobio...
Ležeci u krevetu par dana pre polaska, san mi se teško navlačio na oči. Uzbuđenje, radoznalost pre svega. I tako, noću, dok bi skazaljke na satu pokazivale latinično slovo L, samo bih se trgnuo iz misli, izbezumljeno bi pogledao u prazan prostor i pomislio: 9 meseci. Ponovo: 9 meseci. Eeeeeej, 9 meseci? Pa to nije vikend na kampovanju, 7 dana na planini, 10 dana na moru, pa ni 2 meseca kod tetke u Americi. To je lepih, dugih 9 meseci... To je leto, jesen i zima... To je prvo polugodište, raspust i dobar deo drugog... To je sunce, kiša, i sneg... To je zeleno, žuto i belo... To je jedan jako dosadan i dug dan i njegovih 270 braća blizanaca... Za šta? Za jedno veliko nista. Objasnjenje sledi.
03. 06. '04 u 17.56 minuta stigao sam na ciljno odredište: Lađevci. Selo koje je toliko da u njemu nema nijedne raskrsnice. I nije baš Las Vegas, zar ne?
Ipak, dobio sam šta sam tražio: čistu posteljinu, redovno kupanje, i starešine neiskompleksirane brojem linija kako pravih, tako razlomljenih na mestima predviđenim za činove.
Daleko od toga da je raj, ima nešto i u mojoj skromnosti. Uveseljavalo me je to sto sam znao da je na većini mesta mnogo gore, ali nikako ne možete biti srećni što ste između 2 logora dospeli u onaj gde su metode mučenja malo suptilnije. Uveseljava(la) me je čak i činjenica što još niko nije izmislio način da zaustavi vreme, te sam svake sekunde bliži povratku kući. Skroman, kažem vam...
Kada stignete u vojsku besomučno počnu da vam pune glavu skraćenicama... Sdo (suvi dnevni obrok, hrana koja bez tecnosti jednostavno NEĆE kroz grlo) Vtr, dd, pdd... Ali jedna se izdvaja: gsp. Generalno spremanje prostorija. Da ne verujete kako to "prostorija" može da bude širok pojam i da u isto vreme označava travnjake, piste, betonske povrsine... Ma sve što vas okružuje zaključno sa ogradom koja označava granicu aerodroma sa civilizacijom. Ni prvi deo skraćenice "generalno spremanje" nije postedjen multiplog znacenja: košenje, čišćenje, mazanje, guranje, farbanje, odnošenje donošenje, odnošenje donošenje (baš tako, dva puta i to ponekad istih stvari?)
Neverovatno je da tek u vojsci shvatite koliko ste u stvari "svestrana" ličnost...
Naravno, maler kakav ja naravno jesam, nije mogao da ne dođe u vojsku 4 dana pre proslave "40 godina aerodroma". Odmah po dolasku, stekao sam 2 sjajna prijatelja: drugaricu Metlu, i druga Ašova. Super smo se družili tih dana, niko nije mogao da nas rastavi... Ako dodam da ne umem da se štedim pri tim akcijama i svaljujem svoj deo posla drugima, kičma mi je prvih par meseci ličila na prokuvanu špagetu. Zamislite kada je najlepša stvar koja može da vam se desi oko tih radova činjenica da ste svesni da nešto što radite ima svrhu...
Pomislio sam da će mi ako izbije neki rat dati metlu da sa njom ratujem. A nekadašnja propaganda po kojoj smo npr pobedili nato bi objavljivala naslove tipa "Srpska vojska POČISTILA neprijatelja"
U pauzama tih radova sam imao i obuku. Naravno, pošto sam onu građevinsko-ratarsko-poljoprivredno-botaničko-fizičku završio sa najvećom ocenom. Ukratko,moja jedinica je raspoređena na bofors. To vam je protivavionski top, zadužen za gađanje ciljeva u vazdušnom prostoru. Ti ljudi su vas čuvali za vreme nato agresije i poskidali ona 72 aviona. Za neupućene: slagali su vas, ali samo za jedan broj. Tu sedmicu ispred.
Izdvajam tri paradoxa: prvi je taj da nas je nato bombardovao sa visina do 10000m a moj topic ima domet 3700? Ako kojim slučajem i siđu dotle, verujem da imaju avione brže od naših granata. Paradoks drugi, prešao sam nekih 10% materije vezane za obuku na tom topu. Pa nisu oni krivi sto je bilo onoliko posla. A paradoks treci je taj da METKA jednog nisam opalio iz tog topa. JEDNOG! Ej, nisam ga ni video! Ne znam ni zvuk kakav je... Ne znam ni kako to izgleda... Mislim, nije to bog zna sta, to je samo razlog sto sam doveden ovde...
Onda će ponovo doći neko bombardovanje i ja i ljudi obučeni kao ja treba da vas brane... "Ne bojte se! Puška je zakočena...!"
To vam je kao da odete da polazete vožnju automobila,a oni vam kažu za samo prvu i drugu brzinu. Ili vam pokažu gde je gas, ali ne i gde je kočnica. I onda vam daju da vožnju vežbate na helikopteru.
Eto, čisto da znate gde vam odlaze pare od poreza...
Odlazio sam kući, i ljudi bi me pitali: "pa kako ti je?..." Kako mi je? Pa probudite se u pola 6. Samo se probudite. Možete posle toga da se bacite na bilo koju od vasih omiljenih zanimacija, uvalite se u omiljenu fotelju, gledate omiljeni film ližete sladoled, pijete omiljeno piće... Ne vredi bre ljudi... U pola 6 se i sunce mrzovoljno vuče po nebu... Pola 6 nije vreme za ustajanje. Pokvari vam maštu, zaboravite na sve, kad god sklopite oči, priviđaju vam se jastuci... Od silnog umora, imao sam hobi tih početnih dana - ležanje u krevetu. Ništa, samo ležanje i buljenje u šperploču kreveta iznad mene. Posle sam usavršio hobi lepeći slike na pomenutu šperplocu. To je tek bila zabava...
Onda odete na večeru, jedino o čemu maštate u pauzama između onih jastuka. A tamo vas sačeka tanjir sa dva kuvana jajeta u njemu. Pa ljudi, ja ne volim kuvana jaja. A i da ih volim, usled ovolike gladi pojeo bi ih 20. Na zapadu bi se u zatvorima žalili zbog izgladnjivanja, tužili bi se i dobijali milionske odštete. A ja nisam mogao da dobijem repete. Naravno, smazao sam ona dva. Nisam u vojsci počeo da pijem, da se drogiram, ni da pušim kako to obično biva. Ali, eto, počeo sam da jedem kuvana jaja. Izgleda da svako negde padne...
Za sve te silne muke kao so na ranu vam dođe vojnička plata. Pažnja: 309 dinara. Prvo sam hteo da je u znak bojkota demonstrativno iscepam svaki put kada je dobijem, ali sam se setio da to i ne bi izazvalo neke promene u vojsci SiCG, pa sam odustao. Odlučio sam da umesto bojkota pojedem jednom mesečno 25 ćevapa, šopsku salatu i koka kolu u kantini. Posle sam bio jako zadovoljan tom odlukom.
Posle već nekih 4, 5 meseci u Vojsci (ajde, nazovimo TO tako) ne radite ništa. Dođu novi, kao i svi mi kada smo došli, kao pali sa marsa, preuzimaju većinu dužnosti onog GSP-a sa pocetka price na sebe. I onda ne znate sta da radite. Od dosade, naravno.
Cilj ovog texta je pre svega da vas kao čitaoca malo zabavi, eventualno nasmeje. Ali i da vam malo dočara gde vam sutra ide sin, drugar, ili dečko i šta ga tamo čeka. A čeka ga broj. Najobičniji zatvorski broj. Bezbroj mahom nepotrebnih radnih akcija. Postaje rob, jeftina radna snaga koja za 4 eura mesečno ne sme da kaže neću i ne mogu. Čekaju ga žuljevi na rukama, neispavanost, gladovanje po nekad. Vojnik je u vojsci SiCG poštovan kao i Jevrej u 2. svetskom ratu.
Konačno, postavlja se pitanje, kome sam ja tamo potreban da popunjavam vazdušni prostor? Zašto vise draga gospoda koja na dnevnim prenosima skupštine kidaju jedni druge poput lešinara, a zatim se u pauzama grle kao pijanci na svadbama konačno ne počnu da donose neke pametne odluke, osim kako sebi da dignu plate na Evropski nivo, kada vec nama ostalima nije suđeno. Verovatno će tema vojske da stigne na dnevni red kada i njihovim sinovima počnu da stižu plave koverte...
Svi gore navedeni primeri navedeni su da naznače besmisao, uzaludnost i tragikomediju priče zvane vojska kod nas. Kada se vratim, i ljudi me pitaju za sta sam obučen, necu umeti da dam odgovor. Mislim, umeo bi, ali iz poštovanja prema sebi ne bi mogao. Kako da kažem nekome da mi je vojska uzela 24. godinu života, a da sam u njoj obučen za - ništa. Vojnik? Pa ok... Pucao sam dva puta iz puske... Ali sam zato besprekoran moler, građevinac i baštovan...
Da se razumemo, ja protiv vojske nisam. I ovako vodimo kojekakve ratove svake prestupne godine. Nisam neki preterani patriota, jer moja zemlja za ono sto mi je dala za moje 24 godine više od navijanja za nju u sportskim takmičenjima nije ni zaslužila. Ali ne daj boze, uzeo bi jednog dana pušku u ruke cisto da bi odbranio svoje i sebe, pa mi je potrebno neko malo predznanje. Eto, moze se reci da sam taman toliko i dobio.
Cisto da me ne pomešate sa onim "buntovnicima bez razloga" i zakeralima: ja svoje odrađujem pošteno, i da se malo i pohvalim, više puta sam pohvaljivan i nagrađivan "za primerno ponašanje i vladanje i zavidno znanje, veštinu i umece iskazano za vreme obuke", te sam zaslužio i unapredjenje u viši čin, taman toliko da budem onaj koji ostaje u kamionu, kada se razvodi straža na -15... Znači protiv vojske nisam, ali protiv onakve kakva je kod nas jesam. Jesam protiv eksploatacije mog života, jer ga imam samo jednog. Na 5 minuta, a kamoli na 4,5 meseci koliko cenim da u ovih 9 ima viška...
Sta reći na kraju? Zaključak i nije toliko neophodan osim da kompletira formu pisanog teksta. Nije, naravno, sve ni toliko crno. Ima i nijansi ružičaste na ovom vojničkom pastelu... Doduse, koliko ružičaste moze da bude na slici na kojoj je mrak? "
Srpsko nebo nikad nije bilo bezbednije dok je druga baterija dvesto osamdeset petog artiljerisko-raketnog diviziona vodila računa o njemu...
Pozdrav saborci, bilo mi je zadovoljstvo ratovati sa vama...
Saturday, September 09, 2006
Ne vara te vid! "Ptica uživo" više nema!
Poštovanje, verni posetioče ove pustare...
Verovatno ti je dosadio susret sa tupavim pogledom onog goluba pri svakom kliku na ovu adresu, no toliko je stojao na vrhu strane da je verovatno i tvoj dosadio njemu, krajnje je vreme bilo da ga spustimo malo niže... Inače, verovali vi meni ili ne, pomenuti glavni akter prošlog posta (isti onaj!) u više navrata je pokušao da uzurpira moj životni prostor. No, poučen iskustvom i srećnom okolnošću da mi isti ovog puta nije leteo direktno u glavu pola sekunde pošto sam otvorio oči posle sna dugog 3, 4 sata, mnogo sam lakše izlazio na kraj sa uljezom.
Šta se sve desilo u međuvremenu?... Mnogo toga. Naši fudbaleri (o kojima je i jedan od prvih postova na ovom blogu koji sada liči na jednu finu dvadesetpetoredovnu tragikomediju) pokazali su koliko su istinite priče o "sjajnom duhu, neviđenoj atmosferi, i prisutnosti one musketarske - svi za jednog jedan za sve" u našoj ekipi. Posle prvog poraza naših od, po igračima, 36 puta jačeg protivnika -Holandije, sve se raspalo kao kula od karata.. Kežmanu, koji je imao 3 kontakta sa loptom a 4 puta pao preko iste nije bilo jasno zašto je zamenjen na poluvremenu. Sveti "Savo", kapiten, primer i jedan od najiskusnijih, kapitenski je pobegao posle utakmice izbegavajući da da izjavu svetskim novinarima. Nikako mu nije bilo jasno zašto je izmenjen, kada za razliku od onog prvog on NIJEDNOM nije pao preko lopte?! Ognjen Koroman koji NIKAD nije bio standardan reprezentativac, smatrao je da je Svetsko Prvenstvo pravo mesto za rešavanje pitanja od Svetskog značaja - "zašto on nije igrao od početka" jerbo su mu se u pomenutoj utakmici poklopile kockice i položaj zvezda u svemiru, pa je bio jedan od boljih na terenu. Pošto su naši vrli fudbaleri na ovaj način utemeljili već fenomenalnu atmosferu veštački oformljenu zarad čudnog spleta okolnosti po kojima smo otišli direktno na svetsko - nagrada je usledila već u sledećem kolu u vidu torte od fudbalera Argentine na kojoj je bilo ravno 6 svećica... Barem nije bila "petarda", stvarno gore zvuči "petarda" od bednih 6-0. Sve u svemu, Srbovanje na delu.
Zvezda nije uspela da prođe slavnoga Milana u borbi da uđe u Ligu Šampiona, ali je uspela da u svoje redove dovede Ailtona koji je pre samo 2 godine bio ubedljivo najbolji strelac-igrač Nemačkog prvenstva, jednog od najjačih u Evropi. Hvala Piksi.
Što se politike tiče - ništa novo. Kosovo smo izgubili odavno, ali izgleda da će oni najpametniji, na najvišim položajima naše državice - poslednji to da shvate. Naravno da bih voleo da grešim, ali logika je prosta: svetski zvaničnici idu po svetu i govore da "Srbi treba da budu spremni na sve", gdin Marti Misterija Ahtisari nam je lepo predočio da smo "krivi kao narod", i time nam po kratkom postupku izrazio odnos snaga na terenu ne u ovoj utakmici nego u svim koje smo odigrali u poslednjih 15 godina. Opaki Naši naravno "neće da priznaju nikakve odluke koje će Srbiji da povrede Suverenitet i teritorijalni integtritet"... Zvuči vam poznato? Slutite li moguće rasplete? Samo se nadam da nećemo opet da pobedimo nato, još jedna takva pobeda i biće mi ih dosta za ceo život, od tada pa na dalje, pristajao bi na poraze u svim mogućim varijantama.
A zahvaljujući "najvećem pobedniku od svih", onom što je nedavno otegao papke u Haškom stacionaru, ja sam more do pre 20-ak dana video jednom u životu. Ponuda da se nastanim kod drugara u Budvi koliko želim po ceni od 0 evra dnevno bila je i više nego primamljiva te ne mogoh da odolim zovu velikog plavetnila i otisnuh se putem Budve...
Zarad 25 godina hibernacije sa jako retkim izletima van teritorije drage mi Pazove, sam put mi je predstavljao malu avanturicu. Ubacih u uši dan-pre-mora-kupljeni mp3 player i prepustih se upoznavanju zemlje u kojoj živim 25 godina ali se nikako ne može reći da smo se poznajemo onoliko koliko bi ja to želeo. I prođe put lepo, 12 sati koje nisam osetio.
Da rezimiram "ukratko": Budva beše krcata tih dana, tj sredinom avgusta. Šetalište pored mora uveče skoro da nije prohodno u udarnim terminima, oko 22h, ali lepo je videti gomilu ljudi znajući da su svi tu radi iste stvari, zbog odmora, i provoda. Već treći dan posetio sam 2 drugarice u Igalu, pa da i tu spomenem impresije.
Igalo je za Budvu kao Stara Pazova za Beograd, jedno obično selo. Naravno, govorim o priobalskom delu i provodu uz isti. Nigde nisam video više kafana, pevaljki, zastarelih enterijera po ugledu na look 80-ih na jednom mestu nego za to jedno veče tamo. Plaža na kojoj smo bili je plaža na kojoj sam bio i '98, apsolutno NIŠTA nije drugačije nego tada - suvi beton, prljava tj mutna voda i stene pod vodom koje su mi podarile barem 5, 6 ožiljaka po nogama (održavate se na vodi, i onda jednostavno šutnete u nešto). Barem neki mini bar da postave u centru pažnje, malo bi urbanizovao i oživeo prostor, ovako - smešno. Prošetali smo i do Herceg Novog, impresije su malo bolje, ali Budva je, po mom skromnom mišljenju, pojam života za oba mesta...
Zato sam 2 dana posle udahnuo malo Evropskog daha posetivši Dubrovnik na jedan dan... Ako ikada budete išli tamo, jako bitna stvar: koliko god da ste spremili para, pomnožite tu cifru sa tri. Mi smo bili tamo nekih 5, 6 sati (bez puta), razmenio sam 10e koji su mi trajali 10 minuta a ostao sam i gladan i žedan i željan barem 3 kugle sladoleda. Sve je papreno skupo, npr penjanje na "gradse zidine"™ je 9 eura. Ulice su krcate. Hrvatski nisam čuo za svo vreme tamo, sve vrvi od Italijana, i turista sa svih strana sveta, od Amerikanaca, do Kineza, Japanaca i sl... O lepoti Dubrovnika da ne trošim reči, reći ću samo da će Hrvatski turizam još dugo biti pojam za naše bivše sudržavljane..
Posle 9 celih dana tamo, vratio sam se doma pritisnut radnim obavezama i promajom u novčaniku. Sve u svemu mogu biti zadovoljan, posetio sam dve države :), podigao listu posećenih na 4 (who 's th'a man) i jako bi voleo da već sledeće godine zaokružim tu cifru na moj srećan broj nekim izletom do Italije, recimo...
Vama svima pozdrav, i obećajem manji vremenski interval do sledećeg javljanja nego što je to bio slučaj sa ovim sad.
Peace Out :P
Friday, June 23, 2006
"Ptice" uživo
Spavam... Budi me neka čudna buka, čudan zvuk... Otvaram oči i gledam goluba kako mi leti direktno u glavu. Brzinom mungosa navlačim jorgan preko glave. Dovoljan signal za moje znojne žlezde da se puste u promet. Hladan znoj lije sa mene, čaršav se sav stapa od istog, brišem lice jorganom. Ne smem da skinem jorgan sa glave. Ne smem. Šta ako mi stoji na stolu pored koji mi je pola metra od glave i gleda me ne pomerajući se? Poznato je da je iščekivanje problema gore od samog suočavanja sa istim. Skupljam polako hrabrost i spuštam jorgan ispod nivoa očiju. Tačno naspram kreveta (gledajući kao da sedim na njemu, a ne da ležim) ovaj stoji na nameštaju. Razmišljam šta da radim i odlučim se na najhrabiju moguću varijantu. Povlačenje, naravno. SA čaršavom navučenim preko sebe, do samih očiju, polako se povlačim ka vratima u čučećem položaju. Vrata su levo od kreveta na kom sedim, a na zidu desno od kreveta je prozor. Skoro pa puzeći dolazim do vrata, i malo sam opušteniji jer me samo zatvaranje vrata deli od udaljavanja sa mesta horora. Ipak, odlučujem se da proteram uljeza. Kada se udje u sobu, odmah je ispred vrata regal (vrata su skroz levo na "ulaznom" zidu). Naslonjen na nameštaj stoji moj rodjendanski poklon - hokejaška palica, kao stvorena da malo čačnem intrudera. To sam i uradio, gurnem ga malo, ali on sleti samo na nivo niže. Čačnem ga opet, on se popne na sledeći nivo nameštaja. Cool rekoh, sada neam gde. Opet ga čačnem i on odlete i stade na prozor od prozora kroz koji je ušao. Hm, zajebana situacija. Ako krenem na njega, brži je - u slučaju kontranapada stiže do mene pre nego li ja dođem do vrata. Igram na sigurno, odlučujem se za paljbu sa distance iz svih raspoloživih oružja. Neko bi rekao kukavički, ali nisam ja taj koji ima krila. Hemiska - promašaj. Papuča leva - promašaj. Papuča desna - promašaj (i za malo izbegnut lom čaša ispod). Čarape, spojene - promašaj (ne, ovo nije bio "hemiski" napad). Majica vezana u čvor da bolje leti - BINGO! Ušljivi uljez napušta MOJE gnezdo... Sklanjam posledice artiljeriske paljbe, zatim ležem da spavam. Ne mogu da zaspim, sve mislim ušao je još jedan koji stoji negde u mraku i čeka da zaspim pa da mi se iskenja po glavi...
Narodski rečeno, usr'o sam se ko grlica. Ali ko zna, maybe she felt the same way :)
Subscribe to:
Posts (Atom)
