Iron Maiden, 14.03.2007, Beograd, Sajam, Hala 1

Sve je počelo krajem 80-ih dok sam još bio vrlo mlad kada su prvi zvuci Mejdena doprli do mojih ušnih školjki. Od tada pa do dan danas traje večna ljubav, malo poljuljanja sa poslednja 2 albuma, ali kao što svi znamo, prva ljubav zaborava nema, a pogotovu ona koja nam je priuštila stotine i stotine sati extravagantnog muzičkog ugođaja od kojeg nas je delilo samo jedno dugme - play. Mejdeni i ja se družismo svih ovih godina, ne baš svakodnevno, ali uvek dovoljno da ne
zaboravimo jedno na drugo.

Kulminacija našeg odnosa bejaše 04.06.2004. Konačno smo se upoznali na Petofi Čarnok stadionu u Budimpešti. Naravno, nije se imalo para za to putešestvije, najbolje stvari se uvek pojavljuju kada je finansiska situacija klimava, ali bivši mi bend se raspao tih dana i nije bilo razloga da žalim za činelu krašericu za koju se dobilo nekih 60e, taman za... Ispostavilo se jedan od najboljih događaja mog života.



Pošto se putovalo noću, noć pre toga sam malo "zaglavio" nadajući se da ću lakše da zaspim u busu, i eventualno nadoknadim neprespavano, ali naravno, ništa od toga se nije desilo. Oka nisam sklopio, u Budimpeštu smo stigli oko 7h i šetali se do nekih 18h, na stadion smo stigli ne osećajući noge, umorni, ali željni, pre svega. Seli smo na tribine, levo od bine sa sasvim solidnim pregledom situacije. Osećaj blaženstva kada sam seo i konačno opustio mišiće tela jasno je govorio da je to mesto sa kog ću da posmatram koncert. Međutim, trebalo je jedna i po sekunda govora naratora pred "number of the beast" da me demantuje, sleteo sam do terena, bacio se preko ograde na glave razuzdane mase, i vožnja je mogla da krene.. Vožnja kroz najlepše delove muzike, sebe, svojih emocija, svog bića, svog postojanja, svog srca, svoje duše i svog tela.

Naravno, škola je izučena... Kada je osvanula informacija da Mejdeni dolaze, nije bilo dilema. Karta je naručena istog momenta, nije bilo potrebno prodati ništa, samo je trebalo imati čelične živce, izboriti se sa tremom i iščekivanjem dok nije osvanuo sudnji dan..

Pošto me buraz i komša pokupiše sa posla, krenusmo put sajma. Zahvaljujući iskusnom starom asu za volanom, zauzeto je odlično mesto, lagano nađosmo parking, i spustismo se do sajma. Odmah unutra. Pored svih obaveštenja o zabrani unosa "snimača slike i zvuka" kao i digitalnih aparata, ja sam znao da će neke trajne uspomene morati da završe na mom Hard Disku, te se nisam libio da pohranim digitalca u ćega, ponajviše u predelu "međuguznom". Ako će već da ga nađe, neka se pomuči. A i ako će da pipa genitalije 30.000 ljudi, i ako će da zavlači ruke tamo odakle izlaze Braonski Džinovski Crvi, onda je zaista glupo da čovek ništa ne pronađe. Ironija je da sam najbolje fotke napravio sa mobilnim, ali nema veze, bar sam se rešio svih potencijalnih pozajmljivača digitalca.

18:15

Uđosmo unutra. Mase ni malo ni puno, sa obzirom da je tek predgrupa najavljena za 20h. Malo smo blejali na ogradi, i pošto se već poprilično mase skupilo ispred bine, odlučio sam da se upustim u "borbu za prve redove". Jebeš bre koncert koji se ne gleda iz prvih redova. Dođu ljudi posle 20 godina, ja treba da ih gledam sa 100m, ma nema šanse. Međutim, kao i sve ostalo u životu, i ovo je bilo mnogo lakše reći i pomisliti nego učiniti, prepreke su postojale, mnoge,
i pojavljivale su se sa svakom savladanom. No krenimo redom...



18:30

Prvi položaj koji sam zauzeo bio je nekih 40m od bine oko pola 7, dakle sat i po pre početka predgrupe. Sama pomisao da ćete da stojite u narednih sat i po ne radeći ništa osim što ćete eventualno da zaradite proširene vene - malo ume da demorališe. Polako počinjem da se suočavam sa tužnom činjenicom da će jedini Dickinson koga ću videti danas biti onaj od nekih 10ak santimetara, daleko ispred mene. Gužva počinje da bude nesnosna, ljudi je sve više, proporcionalno manje kiseonika. Da nije blagih naleta hladnog vazduha koji ne znam odakle i na koji način se pojavljivao, mislim da bi bilo mrtihv, garant se neki jadni astmatičar zabio u prvi red gde čami da vidi svoje idole. Moja prva busija u publici nije mogla da bude na "boljem" mestu. Sa moje leve strane grupa ljudi je posedala, kao da treba da zavrte flašu i zaigraju "masne fote" svakog sekunda. TAČNO ispred mene - lik koji ima cirka 2.05m. Bukvalno. Kakva gužva je bila možete zamisliti kada je situacija bila takva da nisam mogao da mrdnem sa tog mesta. Znate da uvek u ovim prilikama može "barem još malo" da se probije napred, ali ne... Ovo nije taj dan, ja sam 40m od bine, a ispred mene je Vlade Divac. Ne mogu da izvadim više ni telefon. Ako mogu, ne mogu da kuckam poruku. I ako mogu, to je nemoguće pročitati. Nema veze, moramo biti jaki. Mejdeni su ispred mene za 2h. Nothing Else Matters.

U jednom od mnogih očajnih napada marve iz poslednjih redova, tj besomučnog guranja
koje krene lančano, i gde jednostavno masa počne da leti na sve strane, uspeo sam da se oslobodim Vlade Divca. Bina je i dalje daleko, ali pod naletom emocija usled ratosiljanja one bandere ispred sebe, kao da mi je ispred nosa. Ko zna, ako rulja navali još koji put, možda se izborim za još koji metar. Pogotovu imajući u vidu biće koje je sada ispred mene. Lik od nekih 190cm (ortak je danas napravio divnu opservaciju: "Jebote, jesi video koliko visokih ljudi na koncertu?" - ja se apsolutno slažem, sa svojih 185, osećao sam se skoro pa kao pigmej na košarkaškoj utakmici) i skoro pa isto toliko kila, sa divnom razbarušenom frizurom od čijeg dodira sam morao da bežim povlačeći glavu unazad. Ali sve je ok, čovek je višlji od mene, i ja bi voleo da imam 190, voleo bi i da imam malo jaču kosu nego što imam, ali činjenica da je smrdeo na sve smradove ovog sveta, tu sam već imao problem. Bolji miris se i nije mogao očekivati od standardne kombinacije koju čine čizme, crne pantalone, crni dux i preko njega crna majica. Sjajna kombinacija za skupove od 30.000 ljudi u praktično, najobičnijem brlogu što uopšte nije daleko od istine jer samo brlog može da se dobije kada se toliko ljudi strpa u onu rupu. Dakle, situacija je takva, imam milion ljudi oko sebe, ne mogu da se pomerim u najbukvalnijem smislu reči, a ispred mene je najsmrdljivi čovek kosmosa. Izbeći ga pod hitno. Onda, kao sa neba da je sišao, pojavio se radnik obezbeđenja, koji se snažno gurao kroz masu sa legitimacijom visoko podignutom, i sa još dve kolege koje užurbano žure ka bini gurajući i sklanjajući sve pred sobom. Oh, i ja sam obezbeđenje, naravno. Stajem u vozić i odjednom se dešava sve o čemu sam sanjao proteklih sat i nešto. Metar za metrom, sve sam bliži bini. Ah, kakvog li blaženstva. Osuđujući pogledi me hvataju sa svih strana, ali sorry ljudi, ko da ne znate gde ste. Mejdeni sviraju, svi se borimo za isto, prvi redovi su prioritet, sva sredstva su dozvoljena... I vi bi meni uradili isto, nećemo da se lažemo. Jedna devojka koja je skontala da sam u suštini slepi putnik u toj koloni je dobacila svojoj drugarici, više šaljivo i kroz smeh: "ovaj mi ne deluje kao obezbeđenje", pa sam kulturno odgovorio: "Naravno da nisam... Ja sam obezbeđenje obezbeđenja..." Lepo se nasmejala, a ja bejah zadovoljan svojom replikom. Posle par metara ispred mene se pojavila grdosija koja je bila spremna da mi završi putovanje, pa sam se ukopao nekih 10ak m od bine.
Da mi je neko pričao pre sat i po da ću tu da završim, rekao bi mu da laže. Ko pas.



20:00h

A onda predgrupa. Sunce ti žarko, kakvog li đubreta… Sve mi je delovalo na grand i Pink.
Dobra riba koja peva, dok je sve ostalo totalno sranje. Prazno, mrtvo, monotono, bez energije, bez života, bez emocije. Naravno, sledeći su Mejdeni, pa sam svestan da moj gnev prevazilazi objektivnost, ali nijedna osim negativnih emocija u meni se ne javlja. Imajući u vidu da sam na putu do mesta na kome sam preživeo Vladu Divca, gospodina Smrada, 2 sata stajanja, razumite moj bes.

21.ooh i koji minut preko...

A onda mrak.

A onda haos.

Diže se zavesa, evo ih Mejdeni, 10 metara od mene, uvek lepa pomisao. Nova pesma, naravno. Mejdeni praktikuju da scenografiju, pa i koreografiju rade praktično isto za celu turneju. Tako je bilo i sa gorepomenutim certom u Budimpešti. Par meseci pre njega sam gledao Rock In Rio dvd i SVE apsolutno SVE je bilo isto. Znao sam da će i ovde slučaj biti isti, set listu sam znao mnogo pre samog koncerta samim tim i to da su prve tri pesme sa novog albuma. Koja glupost. Nema te 20 godina umesto da sa prvih par stvari nateraš publiku da izazove zemljotres, da 30.000 doživi vrhunac, ti smaraš. Šta, ja ću da čujem 3 pesme sa novog albuma, pa ću kupim CD posle, majicu sa "logom" novog albuma, mislim, nema šanse. Svi čekamo jedno, svi živimo za jedno, a to su stari hitovi. Trebalo je da prođe 3 pesme da bi to i dočekali. 4. stvar - Wratchild. Sve je ok, ali naravno, može to mnogo bolje. The Tropper. Sunce ti jebem. Dickinson oblači mundirsko odelo, trči po platformi na bini mahajući Engleskom zastavom. Svi smo jedno, svi ćelavci i kosijaneri oko mene su moji prijatelji, svi istetovirani i izbušeni likovi sa po 5 alki oko jedne usne takođe, njihov smrad je moj smrad, njihov znoj je moj znoj, njihova glava je i moja glava, njihove emocije su i moje... Ima nas 30 tisuća, ali smo svi jedan. I niko od nas ne bi bio nigde na planeti zemlji u tom trenutku osim tu gde je baš tad. Još 2 smarajuće nove pesme nas vraćaju na planetu zemlju. Verovatno sam subjektivan, ali u ovom slučaju svaka "nova" je sinonim za "sranje" pesma. Egoista sam, ne zanima me. Hoću hitove, i to je to.



Glas iz prologa "Number of the beast" mi reče šta sledi. I opet sve isto, skakanje, neko mi zgazio patiku koja skoro da je pala, Isusovim mukama je ponovo vraćam na nogu... Pokušavam da uslikam nešto, ali letim levo desno, kao žito na vetru. Opštu raspomamu prisutnih koristim da se manirima jednog treznog, neuduvanog i atletski građenog Maiden fana kroz masu onih koji nisu takvi primaknem do samog prvog reda. Mimoilazio sam ih kao Bojan Križaj skijaške kapije u cvatu svoje karijere. Ta daaaa! Evo ga Dickinson par metara ispred mene, raširenih nogu na dva "monitora", prevlači prstom preko mase. Uf, kako je dobro. Par metara levo Steve Harris stegnutim zubima peva text pesme, gleda masu. Ne, mislim, taj čovek je rođen sa bas gitarom u ruci. Michael Jordan je rođen da pika basket, Ronaldinjo da cepa fucu, On je rođen da bude basista, to se vidi u svakom njegovom pokretu, u svakoj okinutoj žici, u svakoj sekundi njegovog performansa. Sledi Fear of the dark. Ima li bolje pesme za izvođenje uživo u kosmosu? Nema. SVI pevaju čuveno horsko "Ooooooo" u ritmu pesme, ruke su u vazduhu, svi smo to gledali na njihovim koncertima x puta, svi smo urlali taj deo u svojim sobama, sada smo mi ti koji čine tu pesmu pesmom. Minijatura, savršenstvo. Slede Run to the hils i Iron Maiden. Divljam, skačem, vrištim, urlam, mašem rukama, nogama, srećan kao niko. Tad u tim trenucima, vaš život dobija pun smisao. Materijalizuje se svet oko vas u nešto što bi vi voleli svet da bude.

Sve što želite u tom trenutku - imate.

Kao neminovna posledica tog divljanja i svih navedenih radnji, ooogromnim brojem ljudi u Hali, blizini bine, reflektorima, i najužarenijem delu mase koja je najaktivnija a samim tim i najviše vazduha troši hvatam sebe kako u par navrata moram da zastanem da dođem do kiseonika pomišljajući da nije nemoguće da se onesvestim. Ali ne vredi, setim se šta sam sve preživeo
u borbi za prvi red, i jasno je da neću to sebi dozvoliti, ne sad.. Malo odmora, pre bisa.



A kao bis, prva stvar - 2 minutes 2 midnight. Dosta mi je skakanja. Raširio sam ruke, zabacio
glavu unazad i prepustio se masi. Katarza. Lepo mi je, neopisivo mi je lepo. Mirujem, a opet, iskočio bi iz kože. Drugi deo pesme me ipak tera da iz nokta na malom prstu desnog stopala izvučem još koji promil snage, još koji put poskočim. A onda, sve što sam čekao. The evil that man do.

Umoran, iscrpljen, dehidrirao totalno, JA?

Slagao vas neko.

Skačem kao kengur, i opet vrištim, i pevam, pa se jednostavno derem, u meni je toliko pozitivnog da postoji realna opasnost od explozije. Kako se pesma završila, jedino što u mom telu radi je mozak, jedino me on drži na nogama. Polako počinjem da krećem ka "spoljnom svetu", ka vazduhu. Počinje Hallowed by the name, stajem tačno naspram zvučnika, i po prvi put osećam moć ozvučenja. Udara bas bubanj, organi se pomeraju, razdeljak na glavi prelazi na drugu stranu. Poskočio sam još koji put, otpevao još koji refren, i to je to...

So Long Maiden, nadam se da ćete do sledećeg gostovanja napraviti manju pauzu od 20 godina. "Some fuckin football stadion" se podrazumeva, kako reče Bruce...

Mrtav sam. Mrtav. U meni nema tečnosti, nema ničega, nema hrane iako sam jeo dva puta tog dana, postoji samo želja za nečim tečnim i svežim vazduhom. Masa stoji i vrišti, čekajući drugi bis, a meni ih žao, pošto su šanse da to dočekaju nikakve. Na izlazima mini Hejsel, postoji evidenta želja prisutnih da se obori svetski rekord na vremenu provedenom u napuštanju hale posle nekog koncerta. Ako je nešto mana koncerta to je mesto održavanja. Samo debil posle ovog pomora može da organizuje sličnu manifestaciju na ovom mestu. Tu je obezbeđenje, celokupna konstrukcija se drma, sve se raspada. Srećom, izlazim napolje čitav i udišem svežeg vazduha, što mi donosi  radosti odprilike kao prosečna linija koke džankiju u krizi. Dolazim malo sebi, skidam sa sebe majicu, nakvašenu sa telesnim tečnostima barem par stotina ljudi, iscedio sam sa nje sasvim solidnu baricu, i uputio se ka eventualnoj Oazi... VODEEEE!!! Kada sam naleteo na istu, sručio sam litru za nekih 30-ak sekundi + pola litre neke uboge "narandže" za gustiranje.

A onda u kola. Uz odvratni sajam, i malu zamerku na zvuk koji se mnogo bolje čuje sa strana a ne sa sredine srećan sam što sam uspeo barem jedan dan svog života u zemlji Srbiji da proživim BAŠ ONAKO kako bih ja voleo. Bio sam Evropa ta dva sata, bio sam svet, bio sam kosmopolita, bio sam domaćin jednom od najboljih bendova u istoriji muzike, bendu koji slušam skoro ceo život - bio sam Iron Maiden.

Sve sam to bio, a zahvaljujući sećanjima na ove momente biću srećan večno.

P.S. Dosta slika sa koncerta možete naći ovde:

http://picasaweb.google.com/maricmilan/IronMaidenInBg14032007

Obično cepidlačim, ali sam stavio i par mutnijih, išlo se na kvantitet. Ima par sasvim solidnih, pogotovu sa obzirom da je većina onih sa kojima sam zadovoljan slikana mobilnim telefonom. Kada gledate slike u galeriji, imate sa desne strane opciju "download in full size" - da bi kinuli sliku u punoj veličini...